Izvor: Blic, 05.Okt.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dok sviram, publici predajem sve emocije i srce
Vlatko Stefanovski se veoma raduje sutrašnjem koncertu u Sava centru, gde će u okviru grupe „Vlatko Stefanovski trio" nastupiti sa Janom Ekermanom, gitaristom svetskog glasa. „Presrećan sam što ću prvi put u Beogradu svirati zajedno sa herojem svoje mladosti", kaže slavni makedonski gitarista, kojem je Skopsko sveučilište dodelilo titulu počasnog doktora umetnosti.
– Nadam se da ću provesti dva-tri lepa dana u Beogradu, videti se s prijateljima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uživati u koncertu i da ću uspeti da publiku navedem da uživa zajedno s nama na sceni. Očekujem jedan baš dobar koncert.
Kako Jan Ekerman, Holanđanin, doživljava ovaj naš balkanski senzibilitet?
– On se već navukao na Balkan! Imali smo već dva koncerta u Makedoniji, turneju po Hrvatskoj" Kaže da mu se veoma sviđa naša hrana,
Fotografije
Fotografija je i vaš hobi.
– Da. Stalno imam aparat u džepu i beležim interesantne trenutke i situacije. Mada, pojavom digitalnih aparata izgubila se draž jer ljudi slikaju i šta treba i šta ne treba.
gostoprimstvo i ljubaznost, pa sam ubeđen da će se oduševiti Beogradom i Beograđanima. Vodiću ga, naravno, u Skadarliju na neizbežne ćevape (smeh).
Svirate po Americi, Kanadi, Francuskoj, Grčkoj" Ima li razlike u reakcijama publike?
– Reakcije su veoma slične, reč je o nijansama. Ljudi reaguju kada im ponudite ono što oni sami ne umeju da urade. Morate biti superiorni, ali joj morate dati srce i emocije bez kojih ova izvođačka umetnost ne bi imala smisla.
Žmurite dok svirate. Šta u stvari tada vidite, koje su to slike?
– Pokušavam, da jedno čulo zatvorim da bih drugo otvorio. Kada sviram solo ili improvizujem, ja se oslanjam na pejzaže koji su u mojoj glavi. Često tako komuniciram s bliskim ljudima; nekada se obraćam svojoj ženi, nekada deci, nekada mislim na roditelje koji nažalost nisu živi. A uporedo mislim na publiku kojoj se obraćam. To su apstraktne stvari i ako to pokušam da racionalizujem, bojim se da ću zaglaviti u ezoteričnim razmišljanjima.
Dobro vladate scenom. Jeste li taj talenat nasledili od roditelja, majke glumice i oca reditelja?
– Dar od roditelja je moja opsednutost scenom i potreba da budem na daskama koje meni zaista život znače. A kad smo kod tih dasaka, prilično je uzbudljivo nastupati u dvorani Sava centra i stajati na mestu na kom su bili velikani savremene muzike, poput Majlsa Dejvisa.
Kako ste sa roka, etna, džeza" prešli na bluz? Da li je to posledica zrelosti koja je došla s godinama?
– Imao sam potrebu da odem na neku teritoriju koju ranije nisam osvajao, ali i da se na trenutak izmaknem od one scene koja se danas naziva etno. Čini mi se da je previše toga u poslednje vreme. A želim i da uradim nešto što će biti malo drugačije od onoga što se od mene očekuje.
Imate 20 gitara. Svirate li na svim?
– Ne uspevam odjednom (smeh). S vremena na vreme izvadim ih iz kofera da vidim dokle su stigle sa sazrevanjem. Gitare su kao vino, što su starije to bolje sviraju.
Imate li vrednih primeraka?
– Svaka je vredna i podseća me na neki period života, neki album, turneju" Nekoliko njih su veoma dragi pokloni, a ima i onih koje je neki majstor napravio baš za mene.
Imate sedmogodišnjeg sina Jana i 19-godišnju ćerku Anu? Imate li uticaja na njihov muzički ukus?
– Moja ćerka sluša rok, nije poludela za tehnom i elektronskom muzikom, a mali sluša klasiku.
Kakav odnos imaju deca prema vašoj popularnosti?
– Ne želim da ih opterećujem time. Nemam potrebu da živim kao zvezda. Lepo je biti popularan jer ti to neke stvari olakša, ljudi te prepoznaju, pa te puste preko reda na šalteru ili kod lekara. Ali, uglavnom se popularnost svodi na slikanje s nepoznatim ljudima. Postalo je moderno slikati se aparatom na mobilnom telefonu sa bilo kim ko je javna ličnost. Nema veze da li je to fudbaler, glumac, muzičar" Ne razumem to uopšte. Često pitam ljude koji me zaustavljaju na pumpi, ulici, u prodavnici, da se slikamo šta to njima znači. Šta će im slika sa nekom javnom ličnosti? Drugo je da smo popili kafu, družili se, popričali, pa da eto imam uspomenu na to druženje, ali praviti muzej „Madam Tiso" u telefonu, to mi zaista nije jasno.
