Izvor: Blic, 09.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do viđenja, Maestro
Posmrtna muzika na početku Bemusa nije obećavala radost. Te noći bila je uzvišeni zvučni dekor za odlazak Laze Ristovskog. Laze Muzikanta, dečka koga znam od marta 1973. godine. Tačnije, od provincijske gitarijade u Trsteniku. Tada je kao čudo od klavijaturiste predvodio „Bezimene" - grupu svojih drugara. Impresioniran, napisao sam za beogradski nedeljnik nekoliko rečenica o sedamnaestogodišnjaku koji svojim umećem pleni. Negde imam pismo kraljevačkog srednjoškolca sa obećanjem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da ga taj tekst obavezuje na napredovanje.
Moja preporuka nije vredela da uđe u „YU grupu", ali sa „Smakom" je, tri meseca kasnije, imao više sreće. Mada različitih generacija, ali sličnog duha zajedno smo, ganjajući „nežne priče mladosti", pravili mnoge uspomene. Od traktorskih prikolica banatskog Sanada ili prestižne sobe 649 njujorškog hotela „Amerikana", preko brukanja na njegovoj momačkoj večeri i još više sledećeg dana na svadbi u Vrnjačkoj Banji, do košmara Hajdučke česme. Bio je to samo rokenrol.
Branio sam njegovih dvadeset godina u odluci da „izda" „Smak" i pređe u „Bijelo dugme". Razumeo pakao sarajevske hašiš afere iz koje je izašao vidno uzdrman. Radovao se započinjanju solističke instrumentalne karijere. Znao da je svaki koncert na kome svira događaj, kao što ploča u kojoj učestvuje nije mogla biti obična. Širina njegove muzičke radoznalosti i umeća, u rasponu od Bokija Miloševića, pionira elektronskog zvuka i Dubravke Zubović, preko svih relevantnih imena domaće pop muzike do Falka i Alvina Lija, dokazuje da je ovdašnja scena jednom imala majstora većeg znanja nego što je neki žanr zahtevao.
U njemu su simfonijski orkestri, najveći virtuozi, horovi, zvezde i amateri, rok grupe i naturščici imali pouzdanog saradnika, prijatelja i oslonac. Sad, kada je utekao da nastavi sa Ipetom, Milanom, Davorom, Zoranom, Čavketom, Magi, Bojanom i Preletom, ostaje mi lična uteha da sam u proleće 95. valjao oko njegovog i Loknerovog koncerta na „Kolarcu", a ploču „Naos" potpisao kao urednik. Dok u meni minut ćutanja traje danima, jedino mogu javno kriknuti - Do viđenja, Maestro!
