Izvor: Blic, 13.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devojke padaju na trubu
Devojke padaju na trubu
Nakon što je stručni žiri u Guči proglasio pobednike, laureatu ovogodišnjeg sabora, koji je dobio nagradu 'Prva truba sabora' Dejanu Lazareviću bilo je teško prići od brojnih kolega, prijatelja i obožavaoca koji su ga okružili sa željom da mu stegnu ruku i da zajedno sa njim proslave veliki uspeh. Posle trubačke fešte, dok u kući njegovog oca Branka na Kotarskom grmu u Požegi ispijamo kafu, još uvek primećujemo vidljive tragove umora na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Dejanovom licu.
- Još nisam uspeo čestito da se naspavam - priznaje Dejan, koji je tek napunio 20 godina. - Posle osvajanja prve trube u Guči, usledili su brojni pozivi za gostovanja na televiziji, radiju... Evo, jutros smo otac i ja ustali u 3 sata da bismo stigli u Beograd i gostovali u jutarnjem programu.
Šta za mladog muzičara, za čoveka kome je truba profesija, znači pobeda u Guči u materijalnom smislu?
- Ovo je, pre svega, velika moralna satisfakcija. Svaki od nas koji se ovim poslom bavi sanja da u Guči stane na pobedničko postolje. Ali u materijalnom smislu ta pobeda sama po sebi ne mora da znači mnogo. Pre svega, ona predstavlja obavezu više. Moj orkestar i ja imali smo popunjen kalendar za svirke i pre ove pobede. I na svakom nastupu moramo dati sve od sebe. Ako ne radiš tako, to što si pobedio samo može da ti bude otežavajuća okolnost. Ovaj naš narod voli trubu i razume se u svirku. Podvale nema. A negativna priča uvek se širi brže.
Da Dejan i posle pobede ostane čvrsto na zemlji verovatno je pomoglo i to što ovo nije prvo priznanje koje je mladi muzičar osvojio. 'Zlatnu trubu', nagradu publike, osvojio je u Guči 2003. godine, 'prvu trubu Zlatibora' 2004. i 2005, a na Letnjem festivalu u Banjaluci prvu trubu 2003. i 2005. I sve to za sedam godina druženja sa trubom.
- Da. U trinaestoj sam počeo da sviram. Pre toga me nijedan instrument nije privlačio. Ali kada je otac doneo u kuću jednu malu, sjajnu trubu, prosto me je opčinila i počeo sam da se družim sa njom. Ali, priznajem, mom ocu Branku, koji mi je i prvi i jedini učitelj, nije u početku bilo lako sa mnom.
Dejan je rekao da se od trube može pristojno živeti, a kad smo ga pitali za devojku, malo se zacrveneo i samo kratko odgovorio:
- E, to neka ostane tajna. Ali, priznajem. Vole devojke trubu i padaju na nju. Dušan Jovanović
