Izvor: Dzungla.org, 06.Jan.2014, 22:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Damnjanovićeva: I Marakana mala za nas!
Dan uoči Badnjeg dana „Sport” i Sanja Damnjanović otišli su do crkve Svetog Marka. Najbolji levi bek na svetu, koji je prošlog ponedeljka operisao meniskus levog kolena, „stao je na noge”, pa je prvi izlazak iz kuće bio – u crkvu. Turbulentni kraj godine, u kome je osvojila srebro na SP i Kup Danske, nekoliko dana posle toga, Sanja je „zaokružila” operacijom meniskusa 30. decembra. – Prva tri dana su bila katastrofa. Samo sam vikala „Mama, spusti mi nogu”, „Mama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << podigni mi nogu”. Nisam mogla da je pomerim. Ne znam kako bih, da sam se operisala u Danskoj – priča za “Sport” Sanja Damnjanović. Srećom, operacija je obavljena u Srbiji, tačnije, u Novom Sadu, kod doktora Milankova. – Sve je brzo bilo gotovo. Iako sam tražila totalnu anesteziju, dobila sam lokalnu. Operacija je trajala malo duže nego što se očekivalo, ali već predveče krenula sam ka Beogradu. Neki nisu čekali ni časa da obiđu srpsku reprezentativku. – Vrlo brzo posle operacije, došao je selektor Saša Bošković, zajedno sa Slobodanom Višekrunom. Za njima je stigla i Bojana Jeličić, naš psiholog. Već sutradan su u Zemun stigle Andrea Lekić i Marija Lojanica… Ovih dana mi je puna kuća gostiju. Svi dolaze da me obiđu. Drugarice, prijatelji, familija… Oporavak ide očekivano. – Prva kontrola bila je zakazana na Badnji dan. Trebalo bi početkom februara da se vratim na teren… Da nije bilo ove operacije, Sanja ne bi imala priliku da za Božić bude kod kuće, sa porodicom.POŽURI, KASNIM NA OPERACIJUNije Sanja neodgovorna, ali često ne kreće na vreme. Uvek joj fali koji minut… – To mi je mana. Kada sam išla na operaciju, rečeno mi je da budem u 10 časova u bolnici, kako bi mi pre operacije u 12 odradili analize. Tata me vozio, malo smo „skrenuli sa puta”, pa smo svratili na pumpu da pitamo kuda da idemo. Izlazi čovek i pita „Jesi ti Sanja Damnjanović? Možemo da se slikamo”. Ja ga pogledam i odgovorim „Može, može, samo brže, žurim na operaciju” – kroz osmeh će Sanja. – Nešto dobro u svemu ovome… Ne pamtim kada sam poslednji put za Božić bila kod kuće. Ovo je jedinstvena prilika. Kada su u pitanju pripreme, na majci je najveći deo. Ona vodi računa o svemu. Tata „okreće” prase. Ja ću da se uključim u pripremi česnice. Ovih dana samo izvoljevam, mama i tata me maze i paze – smeje se Sanja. Želje za veliki hrišćanski praznik su jasne. – Od Božić Bate želim da donese mnogo trofeja. Neka bude zdravlja, sreće i medalja. Svetsko prvenstvo je neizbežna tema. Iako je prošlo 20-ak dana, još se priča o njemu. – Ono što se dešavalo na svetskoj smotri može da nas vodi dalje. Moramo još više da se trudimo, za svaku utakmicu. Srebro obavezuje. Ne smemo da se zavaravamo, sve je bitno. I ove kvalifikacije za EP. Stekli smo poverenje naroda, koje ne smemo da prokockamo. Srbija je prepoznala našu hrabrost, drugarstvo, požrtvovanost. Gde god da igramo, nije kao kada igramo za Srbiju. Volim da igram za svoju zemlju. To ne može da se opiše. Drugi bi odustali, ali ne i Sanja. Iako joj je bilo preporučeno da ide na operaciju, ona nije htela ni da čuje da to bude pre SP. – Drugačiji scenario nije dolazio u obzir. Ponosna sam što sam igrala sa ovakvim kolenom. Pokazala da sam najbolja, kada je najteže. Ne zna Damnjanovićeva šta bi izdvojila kao „najdraži detalj”. – Ima mnogo toga, ne bih mogla da se odlučim. Ceo šampionat mi je upečatljiv. Mislim da nismo svesne, kolike smo srećnice što smo igrale pred našom publikom dve godine zaredom. Možda više nikada nećemo da igramo pred toliko ljudi, sem ako se ne desi čudo pa za pet godina opet budemo domaćini SP. Ništa tih dana nije bilo teško. Dođemo, recimo, u hotel, posle meča, pa gledamo snimak i cimerka Katarina Tomašević i ja se u tri ujutru setimo da pozovemo konobara, da nam donese sendviče, jer smo gladne. Svega i svačega je bilo. Hvala Bogu, samo lepih stvari… Slika koju je Beograd poslao u svet, ostavila je sve bez daha. Preko 19.000 duša na jednoj ženskoj rukometnoj utakmici, gde se tražila „karta više”. – Publika? Nemam reči. Kada izađeš na teren, pred punom Arenom, osetiš toplinu u hali, vidiš sve te ljude koji fanatično navijaju, koji nas vole, kao i mi njih, to je nešto što ne može da se zaboravi. Svaki put kada pomislim na to, naježim se. Obaraćala sam pažnju na publiku, tek posle meča, jer nisam smela da me ta euforija poremeti. Trudila sam se da se skoncentrišem na teren. Najveći hit je finale, gde niko sigurno nije mogao da ostane ravnodušan. Samo se čulo „ja sam se naježila”. Hvala publici, hvala Srbiji. Verujem, da je Marakana imala zatvoreni teren, mi bismo je napunile. To je za sve pohvale – zaključuje Damnjanovićeva. OpširnijeVečernje Novosti
