Izvor: Blic, 31.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čola setno peva o zavičaju
Čola setno peva o zavičaju
Takvu sam kuću jednom pohodio u zapadnoj Škotskoj, kod Obena. Tamo gde je Makartni smislio pesmu o Rtu Kintajir. Viktorijanski dvorac na visu. Toga ima samo u Britaniji i kod Šarlote Bronte. Ovaj se zove Rudl Hol, prepravljen je u predivni hotel i nalazi se van sela gde je studio u kome Zdravko Čolić iz početka peva pesmu o zavičaju. Originalna verzija pod naslovom 'Avlija' na ogromnim studijskim zvučnicima, ubeđen je autor, ne nosi dovoljno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sete i sevdaha. Umoran pevač u pozne sate zvuči kako pesma traži.
Dovoljno je smožden da unese emociju bezemljaša, koji čezne za baštom detinjstva...
O tome mislim dok se vraćamo u Rudl Hol. Gluvo doba noći, odvratno sipi, čak i automobili spavaju, idemo posred puta, a hotel na vrhu kao da je svakim korakom sve dalji. Usamljeni i mokri stižemo da poljubimo zaključana vrata. Posle duge zvonjave izlazi minijaturna postarija Kineskinja. Odjednom shvatam: ona je jedina strankinja koju sam za tri dana sreo u ovom kraju! Pored neugašenog kamina u tipično engleskoj biblioteci saznajem da je iz Singapura, odrasla u Australiji, a poslednjih 15 godina živi u ovom selu. Pazi i čuva hotel od 11 ekskluzivnih soba. Kaže da je uvek pun. Turisti ga vole jer je tu sve originalno. Kao i priča o njemu. Sazidao ga je gospodin Broks 1841. pošto se obogatio prodavajući seoski žutozeleni kamen od koga je sagrađen ceo Bat i sve otmene zgrade na 50 milja okolo. Rudl Hol, i on je simbolično od tog kamena što vremenom menja boju u smeđe-rumeno, nedavno je renoviran, napravljeno golf igralište i obnovljen prekrasan vrt što se posle dva hektara pretvara u šumu. Atlanske kiše održavaju stalno zelenilo, čak i krajem oktobra. Što reče onaj ukleti poeta Kits, 'Lepa stvar je večna radost'.
Kej, tako se zove, čuvarka zdanja tvrdi da ovde nema duhova. Meni se čini da sam baš prošle noći, da li od umora ili vina, čuo urlik žene zbog koje je prvi vlasnik ostavio kuću i otišao u Kanadu. Duhovi ovde više ne stanuju, niko ih nije prijavio dve decenije.
Jedino ih ima u knjižurinama i komercijalnim filmovima, tvrdi pozna sagovornica.
Lažu, Kej lažu... Čuo sam ja taj urlik, doduše nečujan, u pesmi koja me je pratila uzbrdo. I u onoj pesmi od sinoć, Balaševićevoj 'Bembaša', i u njoj sam čuo duhove. One dobre i retke. Čuo sam Duška Trifunovića. Čuo Izeta Sarajlića. Čuo sam Pimpeka. Čuo Bodinu gitaru. Oni mi se prikažu ponekad i uvek kad se nešto lepo radi. Kada se čuva trun zlata, ono razneseno i razvejano, ali ne nestalo i iščezlo Sarajevo.
Pričam jutros o duhovima sa Solomonom, dugajlijom sa Jamajke, noćnim čuvarom 'Real World' studija. Kejinim kolegom po poslu. I on mi kaže da ga prate duhovi njegovih drugova iz detinjstva. Zajedno su svirali u originalnim 'Vejlersima'. Onda su se Bob Marli i Piter Toš posvađali. On nije hteo da bira stranu. Ostao je prijatelj sa obojicom i prestao da svira. Sa Marlijem je igrao fudbal, sa Tošom košarku. Prvo je umro fudbaler, onda košarkaš. Od tada na miru druguje sa uspomenama i njihovim duhovima. Poslednjih 15 godina stari pazeći imovinu Pitera Gebrijela.
Ne sluša novu muziku osim one koja se ovde snima. 'Ljudi slobodnije neko ikad prave muziku. Zahvaljujući MP3 uređajima svako sebi organizuje zvučni zavičaj i isključivanje iz sveta koji mu ne odgovara. Čuo sam muziku koju ste doneli iz vaše zemlje. Drugačija je od uobičajene mada ovde ništa nije strano. Volim energiju dobrog koju Zdravko širi. Ne razumem jezik, ali osećam da njegov kantri nosi lepo kao i moj rege.'
A onda u ogromnom ambijentu studija, ispod miksete vredne milion evra, gledam kako Branislav Rašić sa Dorćola što živi u Londonu, uz pomoć dobrog crnogorca Bore nastanjenog u Šepards Bušu grupe 'Who', pravi kadar u kome Zdravko Čolić sa Grbavice i cele Jugoslavije sedi na podu, a iznad njega u foteljama njegovi najbliži saradnici Voja Aralica, Banaćanin iz Kanade i Nikša Bratuš, Sarajlija iz Zagreba, dok iz zvučnika beži refren:
'Moja je kuća na prodaju/ Ovdje me ljudi ne poznaju/ srce mi kaže sve daj/ nije ti to zavičaj/ Sjećanje na tebe dolazi/ tvoja me suza pronalazi/ reci mi; dođi i kraj/ vrati me u zavičaj...'
To je stvarni svet u kojem živimo. Svet Crnjanskog.
Petar Popović
.jpg)
