Izvor: Blic, 09.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Često menjam mesto spavanja
Često menjam mesto spavanja
Ekskluzivno iz 'Glorije'
Najveći majstor za kafanu, folk pevač s najseksepilnijim glasom, odrastao je u komšiluku, a otkad je otišao iz Sarajeva, često menja gradove. Najviše vremena provodi u Parizu, a nedavno se uselio u svoj prvi beogradski stan. Uživa u tome da bude zvezda, ali i da kuva, pegla i pije, a zadovoljan je što je pronašao uspešan recept za odvikavanje od noćnih lumperajki
Haris Džinović ima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svoj prvi beogradski dom. Pre nekoliko dana se sa dva kofera uselio u jedno potkrovlje na Dedinju. Stanuje u Parizu, a poslednjih godina često je menjao gradove. Živeo je u Beču, Kanu, Sen Tropeu i Monaku.
- Često menjam mesto spavanja. Nisam ljubitelj seljakanja, to je više sticaj okolnosti. Volim da imam bazu. Pariz me ne fascinira na turistički način. Otkrio sam dušu grada i ne verujem da ću ikada moći da ga napustim, ali sigurno neću sve vreme da provedem tamo. U Parizu se ostvaruju snovi, može da vam se desi sve što zamislite. S druge strane, jeste stresan. Ljudima koji vode uobičajen život može biti naporan. Ako slučajno moram ujutru negde da odem, osećam se kao da sam upao u neku katastrofu. Savršen je za one koji imaju mnogo vremena i novca. U Parizu se često družimo po kućama. Tamo imam odličnu fudbalsku ekipu: Safet Sušić, Piksi Stojković, Faruk Hadžibegić, Slaviša Vukićević, Deni Erceg... Sa njima se odlično zabavljam.
Trenutna odrednica mu je Beograd, najvažnija stepenica u njegovoj karijeri.
- Ne smem ni da kažem koliko sam davno došao u Beograd. Osećam ga kao deo sebe. Veliki je i ako ne želiš nekog da vidiš, to može da bude i po nekoliko godina. Sarajevo mi je nezamenljivo, kao svako rodno mesto. Beograd ima dušu. Ovde sam stekao mnogo prijatelja i oni su osnova te moje ljubavi prema gradu, jer grad čine ljudi. Kad uspete ovde, onda se smatra da ste veliki. Tako je i u Francuskoj, dok ne prođete kroz Pariz ne računa se da ste bilo šta uradili.
Voli da se oseća kao zvezda. Veruje da se rodio predodređen da bude 'besmrtan', bio bi poseban i da je, kojim slučajem, postao bravar ili kondukter.
- To zna da bude čarobno, impresivno. Jednom davno, u Parizu sam se jadao prijateljici na neke sitne probleme, a ona mi je rekla: 'Nemaš pravo da se žališ, Bog ti je dao i previše'. Okrenuo sam se oko sebe i shvatio da ne treba da se žalim ni kad me zub boli. Zvezda je kao barba na brodu. Onaj oko koga se sve vrti, čovek bez koga ne može da počne roštilj ili fudbalska utakmica. Ljudi u meni uglavnom prepoznaju te osobine. To ne može da se odglumi, i taj teret mi ne pada teško. Nekad sebi zameram što sam suviše običan, imao bih pravo da se pravim važan. Uvek sam bio taj koji organizuje druženje, od izleta preko fudbala do odlaska na planinu ili nekog derneka. To nikad nije moglo da krene bez mene. Bili smo na Jahorini, svaka noć je bila ludačka, obično sam spavao do podne. Jednog sunčanog dana stotinu grudvi je udarilo u moj prozor, ljudi su urlali: 'Ustaj, silazi'. Izašao sam go na terasu pred stotinu ljudi, onog trenutka kad sam im se pridružio, krenula je zabava. Imao sam bezbroj takvih situacija. Uvek sam bio šraf bez koga mehanizam ne funkcioniše.
Kućni ambijent mu je jako bitan. Pariski stan je potpuno beo, neopterećen detaljima, a ovaj beogradski ima neku planinsku toplinu, mnoštvo slika i ukrasa koji, u njegovom slučaju, osim vizuelnog efekta nemaju neki poseban značaj.
- Razlikujem se od većine muškaraca. Volim da radim većinu poslova koji se njima gade, od kuvanja, peglanja, pa ponekad i šivenja.
Sećanja ga ne opterećuju. U njegovom prtljagu nema mesta za uspomene. Aleksandar Đuričić
