Izvor: Dzungla.org, 15.Feb.2014, 17:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Branko Veselinović: Stvari se menjaju i bez novca
SUĐENO mu je da bude najmlađi – od prvog razreda u koji je krenuo godinu pre svoje generacije, preko voditeljskog debija na BK televiziji kada je imao samo 19 godina, pa do danas, kada je najmlađi prezenter Dnevnika 2 RTS. Ipak, godine u njegovom slučaju nisu izgovor za greške. Prvi ozbiljan test svojih sposobnosti Branko Veselinović imao je 2006. godine dok je vodio ponoćni Telefakt na BK televiziji koji je, ispostaviće se, bio poslednji zvanični dnevnik ove TV kuće. – Dežurna >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << urednica mi je javila da su policija i ekipa iz RRA upale u televiziju i da se očekuje da će u svakom trenutku ugasiti program, ali da nastavim da vodim, jer ne znamo koliko ćemo dugo još biti u etru. Barem deset minuta sam pričao ne znajući da li sam u programu. Bilo je to veoma stresno, ali i izazovno i pokazalo mi je da prethodnih pet godina koje sam proveo na BK nije bilo uzaludno. Tad sam izašao iz osnovne škole. Nakon gašenja BK, prešao je na RTS gde je šest godina vodio jutarnji program i jutarnji dnevnik. Niko mu nije upadao u studio, ali je Veselinović odlučio da samog sebe testira – u trenutku dok su mu svi predviđali sjajnu karijeru i hvalili njegovo znanje, pristojnost i pravilan govor, „dečko koji obećava“ nije želeo da se uljuljka u sigurnu i udobnu stolicu RTS, već je otišao u Ameriku na profesionalno usavršavanje. Godinu dana nije ga bilo na malim ekranima, ali uprkos pravilu „ako te nema na televiziji, ne postojiš“, ljudi ga nisu zaboravili. Prošlog leta, vratio se na RTS i od tada ga redovno gledamo u Dnevniku 2, što mu je zasad, dovoljan izazov.RTS NA PREKRETNICI VESELINOVIĆ apeluje da se nađe rešenje za RTS koji je na prekretnici. – Veoma je bitno da svi – kolege, država, građani – shvate šta znači RTS za budućnost njihove dece. Hajde da napravimo manji i efikasniji sistem, ako treba. Važno je pronaći stabilno finansiranje i ne mora da znači da će RTS izgubiti objektivnost ako bude na budžetu. A važan je Javni servis za mentalno stanje ove nacije, jer plasira sadržaje koji ne postoje na drugim televizijama. – Novi izazovi su važni, kao i to da izađete iz svoje sigurne zone. Kad vam je mnogo udobno, nemate želju da menjate stvari, a samim tim ne možete ni da napredujete. I to nema veze sa godinama. U Americi sam upoznao ostvarene ljude koji su u 50. ili 60. godini odlučili da se vrate na fakultet i usavršavaju se u drugim oblastima za koje nisu imali vremena. To je lepota življenja. Fudbalskim žargonom rečeno, igra se do poslednjeg zvižduka sudije, plus zaustavno vreme, ako imate sreće. * Ali, ovde će ljudi, nekad i s pravom, reći „Ma ko će mene zaposliti u 40. godini“. – Tačno. Situacija je takva da ćete teško naći bilo kakav posao, a kamoli da ga birate i to je tužno. Ali, bez namere da propovedam, mislim da je važno usavršavati se i koristiti prilike jer one ne dolaze svakog dana. Tad možete da se nadate nečem dobrom iako to nije garant da će sve ispasti kako ste želeli. Razumem da ljudi često pomisle „Živim u Srbiji i moj život nema smisao“, ali čemu to? Uzmi svoj život u ruke i uradi sve što možeš da promeniš ono što ti smeta. Ja sam imao želju da napredujem, pa sam se prijavio za Fulbrajtovu stipendiju, dobio je i otišao u Ameriku. Proveo sam dva semestra na fakultetu i kasnije imao praksu u lokalnim medijima, ali i centrali kuće NBC Nenjs u Njujorku. Stekao sam neprocenjivo iskustvo. * Kakvi su naši mediji u poređenju sa američkim? – Mediji u Americi su industrija i pripadaju sferi zabave. Novac okreće sve, a kod nas, čini mi se, još postoje druga merila uspeha. Zato je teško naći vezu između našeg Javnog servisa i američkog komercijalnog kanala NBC Nenjs. Mi imamo mnogo veću odgovornost. Moja priča, kao nekog ko je šest godina radio na Javnom servisu, njima je zvučala vrlo egzotično, jer su to shvatili kao značajan posao. Kod njih radite ono što vam gazda kaže. Prioritet imaju gledani programi koji donose profit. Ako usput pomerite neke stvari, dobro je, ali nije presudno. * Koliko njihovi političari utiču na medije? – Čini mi se da novinari tamo imaju više manevarskog prostora. Naravno da se vrši pritisak, ali na perfidan način, to je zemlja gde je lobiranje dovedeno do savršenstva, u politici, ekonomiji, medijima. Kako plasirati nešto, a da svi budu zadovoljni – pitanje je kojim se ozbiljno bave. I posvećeni su svakom detalju. * Kako vam je iz Amerike izgledala Srbija? – Kao zemlja opterećena politikom, ekonomijom, opstankom. Bio sam malo zabrinut, ali i ponosan što prepoznajem toliko divnih stvari koje imamo i znamo, ponosan na to kakvi smo u trenucima kad se ne borimo za goli opstanak, pa smo svi grozniji nego što jesmo. Nisam očajan, tužan i razočaran. Treba se boriti i menjati stvari ovde i raditi na tome da budemo bolji. Ne mora na svaku ideju prva rečenica da nam bude: To ne može ili ne mogu ili ne znam ili nema para. Neke stvari mogu da se promene i bez novca. Ako uvek budemo koristili iste izgovore, nigde nećemo stići, samo ćemo tonuti još dublje. * Koliko ste se tokom karijere susretali sa zavišću i ljubomorom? – Pa, dobro, svakom na dušu. Niko neće provesti ovaj život, a da se nije o nekog ogrešio. Zavist i ljubomora postoje u svakom poslu, i u banci, i među taksistima na aerodromu, ali se u javnom poslu uvećavaju. Ta fascinacija sobom na ekranu kod nekih izaziva negativan efekat. Ali, ako niste spremni na to da postoje ljudi koji vam ne žele dobro, najbolje je da promenite posao. Mada, mislim da zaista nema razloga OpširnijeVečernje Novosti
