Izvor: Prva.rs, 23.Sep.2014, 14:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anja Radivojević: Najtužnija noć u životu
Kad pogledate nasmejanu tinjedžerku, nikada ne biste pretpostavili da je pre skoro dva meseca pretrpela najveći strah u svom životu. Anja živi u Obrenovcu i već sada vam je jasno zašto smo je pozvali da nam ispriča svoju priču.
„Datum koji će nam svima ostati u sećanju - 15. maj - dan je kada je izbledela svaka uspomena i sve što ljude veže za Obrenovac”, započinje priču Anja.
Tih dana je užasno padala kiša, ali niko nije mogao ni da pretpostavi šta će se >> Pročitaj celu vest na sajtu Prva.rs << desiti te noći. Anja je spavala, a oko sedam ujutro probudila ju je sestra Natalija, koja ima samo pet godina. Nata je uspaničeno pričala o vodi koja je uveliko tekla ulicama grada, ali Anja joj nije odmah poverovala jer znate već kako klinci imaju bujnu maštu.
Ipak, Anju je nešto nateralo da pogleda kroz prozor i tada je shvatila da nije reč o šali. Voda je neverovatnom brzinom nadirala sa svih strana i potapala ulice, lokale, automobile, lomeći i uništavajući sve pred sobom. Bujica je odnosila sve, frižidere, papuče, strašila sa njiva...
Anjina porodica je rešila da ostane u stanu kako bi sačekala uputstva, ali je situacija postajala sve gora i gora: “Nisam mogla da jedem, ni da spavam, struje nije bilo, baterije na telefonima su se praznile, a i signal je počeo da se gubi.”
Ljudi koji su bili u stanovima nemo su posmatrali čamce pune komšija, unesrećene, uplakane, koji se udaljavaju u nepoznatom pravcu. Ti trenuci su zaista bili teški, ali ono što je usledilo bilo je još teže. Kako se situacija iz sata u sat pogoršavala, Anjini roditelji su rešli da se i oni evakuišu što pre, ali doći do čamca bilo je gotovo nemoguće.
Tek uveče se pojavio čamac u kome su bili spasioci rafting kluba “Zemun”, koji su imali zadatak da prvo evakuišu decu. U tom momentu Anja pakuje drage stvari i uspomene u nekoliko rančeva koje njen tata odnosi kod komšinice na viši sprat. “Ranac koji sam ponela sa sobom bio je pun albuma, diploma i medalja, uspomena.”
Kao što smo već spomenuli, Anja ima petogodišnju sestru i u trenutku evakuacije u čamac su krenule same, dok su roditelji morali da ostanu.
Čamac prepun dece i majki sa bebama polako je odmicao, Anja je videla roditelje kako se grle i plaču, ali znali su da je najbitnije da se spase deca. “Nas dve, zabrinute, tužne, zbile smo se jedna uz drugu i jedva smo čekale da opet zagrlimo svoje roditelje.” Smestili su ih u vatrogasni dom, gde su sati izgledali kao godine, a od roditelja ni traga ni glasa. Mama je stigla posle više od tri sata i, kada su osetile sigurnost i toplinu njenog zagrljaja, bilo im je mnogo lakše.
A onda su usledeli novi sati čekanja. Više od 50 ljudi u jednoj učionici čekalo je više od šest sati da stignu motorni čamci koji će ih odvesti na bezbednu lokaciju. Svi su bili iscrpljeni, pa je legao ko je gde stigao. Decu su smestili na klupe, a odrasli su mesta našli na stiroporu koji je bio postavljen na podu. Jedna sveća je bila izvor svetlost, unutra je bilo zagušljivo, bebe su bez prestanka plakale, ljudi su bili depresivni...
Konačno su stigli spasioci u čamcima. “Taj prizor prolaska kroz potopljeni grad, ulicama kojima smo do juče šetali nešto je što nikada neću moći da izbrišem iz sećanja.” Odvezli su sve iz vatrogasnog doma do nasipa, gde su morali da prođu kroz blato kako bi stigli do specijalaca koji su ih preneli preko mosta na Kolubari jer je tamo i dalje voda tekla kao luda. Smeštali su ljude u autobuse i vozili ih do prihvatilišta u Beogradu.
Anjina porodica je tek sutradan bila na okupu, kod rođaka u Beogradu, a potom su otišli kod bake koja živi u blizini Uba. Prošlo je par dana, roditelji su morali da se vrate jer rade, a Anja i sestra su i dalje bile kod bake, sve do 12. juna.
Školska godina je završena one noći kada je voda potopila Obrenovac, pa je Anja na produženom raspustu, ali išla je da obiđe svoju osnovnu školu“Posavski partizani”. Nije ostalo ništa od nje. Sve klupe, table, parketi, sve je bilo izbačeno. Ostali su samo goli zidovi. Teško joj pada i to što ne može da trenira odbojku u klubu “Tent” jer je i hala pretrpela veliku štetu.
Ono što nam je Anja na kraju rekla treba svi da zapamtimo: “Ova tragedija ne sme biti zaboravljena, ali treba polako da vraćamo život i sreću u ovaj grad, bez obzira na to šta se desilo. U životu nije sve onako kako smo isplanirali, uvek se desi nešto neočekivano za šta nismo ni verovali da bi moglo da se desi. U kakvim god uslovima, u kakvoj god sredini, moramo nastaviti da živimo i nikada ne smemo izgubiti nadu u bolje sutra! Vratimo dečje osmehe u naš grad!”
Izvor: hej, hej, OK
