Izvor: Politika, 24.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Сећања на „Политику”
„Политика” ми је први пут ушла у живот 1963, када сам био дописник „Њујорк тајмса” из Београда. Иако је свакодневно стизала у моју канцеларију, ретко сам читао више од неколико редака у ћириличном оригиналу и само сам летимично прелазио преко најважнијих текстова. Зашто >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << да се мучим кад сам већину садржаја могао да прочитам на енглеском сваког јутра захваљујући заједничкој преводилачкој служби британске и америчке амбасаде?
„Политиком” су, очигледно, управљали чланови Савеза комуниста као и готово свим другим у Југославији после 1945. И поред ових идеолошких господара, чинило се да је лист задржао нешто од предратне независности.
Објављивао је, такође, чланке најбољих новинара у земљи. Међу њима су Мирослав Радојчић, Александар Ненадовић и Јуриј Густинчич, које сам упознао. И још неки – Ђука Јулиус и бескрајно забавни Павле Лукач. А потом изванредни Драган Ранчић (почео је у „Борби”) који је касније постао највиши ауторитет међу страним дописницима у Пекингу. Било који светски лист би с поносом објављивао карикатуре Зуке Џумхура, који је бриљантним цртањем и бритким описима хватао суштину актуелних догађаја.
Сећам се једне карикатуре којом је исмевао последице инфлације. (Да ли је то био јул 1964, кад су цене нагло скочиле?) Џумхур је нацртао три Црногорца како седе за столом у хотелу „Црна Гора”, а конобар записује поруџбину: „Једна турска и три шољице”.
Лукач се поново појављивао у мом животу, једном као организатор првог избора за мис Македоније на Охриду, где ме је намамио 1966. године (о чему је „Њујорк тајмс” објавио 20 редова, укључујући име победнице Јелице Димовске), и касније у Сарајеву, где је водио медијску пропаганду зимске Олимпијаде.
Током година Ненадовић и Ранчић су ми постали пријатељи колико и колеге. Саосећао сам са Сашом када је Тито 1972. сменио њега и остале у обрачуну са „либералним” српским комунистима. Тактиком која је подсећала на Стаљина чак је и Сашин потпис избрисан испод његових текстова у „Политици”. Питао сам 1981. Лазара Мојсова, у то време председника Савеза комуниста, како је Југославија могла да дозволи тако нешто. Недуго затим Саша је добио иницијале испод својих чланака, а касније и пуно име (не знам да ли је моја интервенција играла улогу).
Када је 1989. Живорад Миновић претворио „Политику” у орган Милошевићеве пропаганде, поново сам имао разлог да саосећам са Ненадовићем и Ранчићем.
И тада је, као и раније, „Политика” морала да плати цену за своју репутацију независног гласа, вишу него било које друге новине у Југославији.
Пошто сам дуго радио за један угледни лист (осам година старији од „Политике”), имам разумевања за потребу да се сачува део традиције исто као и за потребу за променом. „Њујорк тајмс” је, на пример, током година мењао фонтове, број стубаца, па чак и ширину. Међутим, и даље је јасно препознатљив као директни изданак оригинала.
Таква је и данашња „Политика”, са именом исписаним истим словима као 1904, а садржајем и изгледом који су модерни и привлачни као у било ком светском листу.
Могу само да кажем „Срећан рођендан!”.
Дејвид Бајндер
[објављено: 25/01/2008]
