Izvor: RTS, 06.Apr.2023, 16:54
Новосадски „Пијани сат” у сигурним рукама породице Лукачи
Новосађанин Лајош Лукачи више од три деценије брине о два и по века старом механизму сата на Петроварадинској тврђави. Један од најпрепознатљивијих симбола града, преживео је освајачке амбиције различитих империја и сурову нарав природе, па и данас, уз Лајошеву >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << помоћ, одолева зубу времена.
Ни снежни априлски дан није спречио Лајоша, ковача из Новог Сада, да обиђе кулу са сатом. Зима не прија механизму, па сат касни, због чега га мора поново наштеловати. То га је вратило у сећање 35 година уназад, када се први пут срео са његовим механизмом.
„Пропао је био један зупчаник, направио сам ја такав исти зупчаник, дошао, заменио, навио, подесио реално време, и пустио да ради. И сутрадан сам исто дошао, навио, пустио у погон да ради, и то је тако од 1988. године”, сећа се Лајош Лукачи.
Током година учио је и о његовој историји. Сат је, каже, поклон аустријске царице Марије Терезије, од које су неколико година раније, мештани тадашње Рацке вароши, за 80.000 форинти откупили статус слободног краљевског града.
Пијани сат, како га од милоште зову локалци због инверзне функције казаљки, јер велика показује сате, а мала минуте, објашњава потребе и навике првих Новосађана.
„Ако се ставимо у положај неког грађанина од пре два и по века, који треба да очита време на сату, онда је то њему било занимљиво сате да чита. Није се журило ко данас, јао, два минута, пет минута, један минут”, истиче Лајош.
Унутрашњост куле открива нам срце механизма, и тајни календар истакнут на клатну сата.
„Година 1702. је почетак изградње и вероватно година постављања тог сата, затим имамо године које нам говоре о реконструкцији тог сата, наручито је важна 1837, 1941. година када ударио у сахат кулу и нанео јој знатну штету, и 1952. година када је војска напустила тај део Петроварадинске тврђаве, када је она постала отворена за цивилну јавност”, наводи Петар Ђурђев, директор Историјског архива града Новог Сада.
Сат можда јесте стигао као поклон, али се гледање у сат наплаћивало на јединствен начин.
„Е сад кад је дошло ово, онда се убирао и неки порешчић – сатарина, који је допринео за буџет из којег се у своје време одржавао сат”, додаје Лајош Лукачи.
Од времена када је о њему бринула војска, до данас када је он у Лајошевим рукама, много је воде протекло Дунавом, али је сат остао централни мотив разгледница и фотографија које као успомену из Српске Атине носе турсти широм света.
.jpg)
