Izvor: RTS, 17.Maj.2025, 07:29
Трампова трка за критичним минералима – САД праве сировинску мрежу која заобилази Кину
Заливске земље трећа су тачка на планети где амерички председник трчи трку у потрази за ретким рудама. После показаног интересовања за Гренланд, споразума са Украјином, у Ријаду су, у оквиру постигнутих договора, своје место пронашли и критични минерали. И то све >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << паралелно са објавом Европске комисије о 34 стратешка пројекта из области рударства на тлу старог континента.
Враћање производње у САД, отварање нових радних места или постављање темеља за будући економски и геополитички утицај. Различито оцењују стручњаци потез америчког председника и отворени поход на критичне сировине у Украјини - пре свега литијум, уранијум и титанијум.
Крајем априла потписан је споразум са Украјином, пре неколико дана, уговор вредан 600 милијарди евра, у Ријаду, са Саудијском Арабијом.
"Све ове сировине могу бити проблематичне за америчку индустрију и на овај начин ће САД да попуне своје залихе. То је интерес Америке. Интерес Саудијске Арабије је да развије свој индустријски, то јест, рударски сектор који је буквално речено у повоју", објашњава Предраг Мијатовић из Геолошког завода.
Политиколог и генерални секретар ЕДС-а Владимир Кљајић указује да, иако САД имају своје ресурсе, производња је спора и пуна бирократских оптрећења. Зато Трамп сада убрзава давање тих дозвола и покреће домаће руднике, али паралелно прави савезништва са Европом, Украјином, али и Саудијском Арабијом.
"Циљ је нова сировинска мрежа која заобилази Кину, што је изузетно важно и даје Америци контролу над зеленом транзицијом и технолошком будућношћу. Кина и те како контролише обраду ретких минерала, преко 60 одсто на светском тржишту, а за неке и преко 90 одсто, што показује колико је Кина инвестирала у нове технологије", напомиње Кљајић.
Спорна подручја која су под контролом Руске Федерације
Украјина бољу понуду није могла да добије, кажу познаваоци ситуације, одлучује шта ће и где бити експлоатисано, фонд је структурисан по принципу 50/50 како би га заједно контролисале Украјина и САД.
Ипак, поставља се питање, како искористити подручја која су под контролом Руске Федерације.
"За ова лежишта и сва која су тренутно под контролом Руске федерације, то ће све остати ствар дипломатије и преговора. А овај уговор који је потписан између Украјине и САД-а, ја мислим да у једном делу тог уговора пише да се тај уговор односи на све оно што ће бити ново истражено и отворено, нова лежишта. Да се не односи на оно што је већ у комерцијалној употреби. Међутим, то не значи да Украјина и САД неће направити неки уговор о продаји већ минералних сировина које су у експлатацији у Украјини", истиче Мијатовић.
Наводи и податак да је, пре избијања рата, вредност производње у рударском сектору Украјине, био око 13 милијарди долара, а сам извоз минералних сировина је био близу 10 милијарди долара, што је била велика ставка у украјинском бруто националном доходку.
Минерали који су у игри кључни су за индустрије попут ваздухопловства, одбране и енергетике.
Стратешке економске и војно-политичке предности
Титанијум за производњу делова авиона, уранијум за нуклеарну енергију, литијум за аутомобиле – уколико САД поседује приступ тим ресурсима или их контролише, добија стратешке економске и војно-политичке предности.
"Трамп не гледа само сировине, већ и целу индустрију око њих. Од рудника до дата-центара, до електричних возила, до војне опреме и оно што је битно да је у игри и нова глобална економија. Запад у овом тренутку не рачуна на те ресурсе, јер су под руском контролом. И, наравно, политички су у овом тренутку недоступни. Уколико до тога дође, односно до мира, Запад свакако ће радити ревидирање тренутних ставова", наводи Кљајић.
САД добија енергетски суверенитет и јача производњу на челу са Трампом који остварује предизборну предност, због Сената и доњег дома, Украјина добија инвестиције и чвршћу везу са Америком, а Европа, која је последњих 30 година гушила рударску индустрију на рачун екологије, постаје највећи губитник, сагласни су познаваоци прилика.
Наглашавају да ће Кина и даље остати, бар још 15 до 20 година неприкосновени снабдевач светске привреде, јер је толико потребно да дође до експлоатације.
