Izvor: Danas, 16.Avg.2015, 22:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropska sporost sa jugoslovenskim šmekom
Filmom "Enklava" u petak, 14. avgusta, počeo je predjubilarni 39. Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Selektor festivala je Ivan Velisavljević, a članovi žirija: Dragan Jeličić, Vladimir Kecmanović i Milan Todorović. Tokom pet dana biće prikazano 16 filmova. Ove godine veliki je broj debitanata, čak osam scenarista i sedam reditelja. Razgovarali smo sa Ivanom Velisavljevićem.
*U tekstu >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << za prvi broj biltena festivala u Vrnjačkoj Banji napisali ste da je postalo besmisleno pominjati krizu scenarija. Zašto?
- Već godinama se sasvim proizvoljno pominje kriza scenarija. Nama kao publici ili kao pripadnicima branše filmovi ne valjaju i onda se okrive scenaristi, a zapravo niko ne čita scenarija. Ne znamo kakvi su ti scenariji na osnovu kojih se snima, možda su odlični ali su potpuno promenjeni. Tako je pitanje krize scenarija bio deo folklora jer su se samo tražili razlozi zbog kojih nam se neki filmovi nisu dopadali. Postoji i merljiv uspeh na filmskoj sceni, a to je broj gledalaca, učešće na festivalima. Godinama nismo imali film koji je postigao neki merljiv rezultat kao što je odlazak na veliki filmski festival, pa smo tražili razloge u scenariju. Sad imamo "Amanet" u Montrealu, "Panamu" u Kanu, "Ničije dete" je bilo u Veneciji. Mi imamo krizu kinematografije, političke ekonomije kinematografije: ko proizvodi filmove, ko finansira, ko odlučuje i ko pravi filmove, u klasnom smislu. Ali to nije problem samo naše kinematografije. Po meni, postoji pitanje krize režije. Nismo imali ozbiljne filmske autore, reditelje.
*Ako je reditelj glavni na filmskom projektu, to mu daje odrešene ruke da na scenariju interveniše u velikoj meri. Zato scenario ima status poluproizvoda, nečeg nedovršenog?
- Scenario jeste poluproizvod. On ne služi da ga čitamo, on nema umetničku samostalnost. On je tehnička stvar. Nije realno zahtevati autonomiju umetničkog scenarija. Mislim da je za scenariste važno pitanje do koje mere se razvijanje tog poluproizvoda plaća. Do koje mere možete da pišete verzije a da vam se to ne plati. To je uređeno na američkom tržištu, dok kod nas nije.
*Kakav je položaj scenarista, kakva je pozicija scenarija u Americi?
-Radio sam u Holivudu i video sam da tamo scenaristi imaju samo veću zaštitu pred zakonom. Imaju sličan tretman kao i ovde, malo bolja primanja. Oni su niko i ništa u Holivudu. Scenariji im se menjaju, prepušteni ste zakonu tržišta. Ta tržišna igra kapitala u industriji diktira pravila, određuje ko će biti autori. Holivud se u jednom trenutku, pod uticajem Evrope, izborio da reditelji budu autori. Onda je došlo do promena i reditelji više nemaju takvu moć. Kad pogledate koji filmovi najviše zarađuju, koji su najgledaniji, to nisu autorski filmovi, to su producentska pakovanja. Scenaristi su rešili da se u toj tržišnoj utakmici zakonski zaštite pa su napravili sindikat koji brani njihova prava.
*Scenario nekad i sad?
- U domaćoj scenaristici uticaj novih medija i novih praksi snimanja nije onoliki koliki je njegov stvarni život u društvu. Tako je scenaristika još uvek na klasičnim postavkama. Na festivalu ove godine imate vrlo malo eksperimenata. To što je radio Tarantino sa nelinearnim pripovedanjem, recimo. Mi nismo imali film sa nelinearnim pripovedanjem odavno. Mi se držimo klasične dramaturgije kakva se uči u školama. I veliki je uticaj holivudskog načina odnosa prema scenariju. Međutim, ipak smo mi između onoga što smatramo dobrom angažovanom klasičnom pričom i toga što bi bila brza, jednostavna, efikasna holivudska dramaturgija u prenošenju informacija. Mi još uvek imamo evropski opušten pristup dugog kadra. Kad čitam scenarija često vidim evropsku sporost sa jugoslovenskim šmekom.
*Odnos literarnog predloška i filma. Na festivalu je prikazan samo jedan film ("Peti leptir") pravljen prema romanu.
- Svi imamo utisak da je manje književnosti na filmu nego ranije. Pravio sam statistiku. Uzeo sam dva perioda: za vreme SFRJ i danas i mogu da kažem da to nije tačno. Na prostoru bivše Jugoslavije od 1947. do 1990. i od 1990. do danas nije manji procenat adaptiranih dela u ukupnom broju filmova. Ipak jeste opao broj proznih dela koja su adaptirana. Adaptiran je veliki broj pozorišnih drama. U Srbiji su se u poslednjih dvadeset godina adaptirale tri grupe dela: pozorišne drame, klasici 19. veka i Mir Jam. O susretu savremene književnosti i filma govori podatak da je film "Top je bio vreo" imao ispod hiljadu gledalaca. Sada su književnici počeli da pišu scenarija. Kecmanović piše scenarija, Dejan Stojiljković piše scenario. To može biti i dobro i loše, još ne znamo kakvi su rezultati. Publika kod nas nije dovoljno edukovana za takve filmove. Za najprestižnije umetničke filmove ne možete da namaknete više od 20.000 gledalaca.
*Kao jedan od posebnih problema izdvajate nedostatak kontakta između autora i kritike.
- U Hrvatskoj je situacija mnogo bolja, komunikacija je osnažena nizom mera. Tamo imate ozbiljnu školu filmske kritike, tamo se neguje filmska kritika. Komparativna književnost u Zagrebu je vrlo ozbiljna škola, ona proizvodi vrlo obrazovane filmofile koji su s jedne strane književno-kulturološki obrazovani, a s druge obrazovani na polju filma. Kod nas je teorijska analiza filma na FDU nešto usputno. To je vrlo važno, dobra kritika i autori otvoreni da saslušaju reč kritičara.
*Tokom trajanja festivala, držite školu dramaturgije. Čemu učite svoje studente?
- Studente učim dve teške stvari. Prvo da zaborave svoju subjektivnost, dakle, da li je to u skladu sa mojim pogledom na svet, da li je film realističan, učim ih da ne morališu. Druga stvar koju ih učim je da filmove gledaju pažljivo, da im pružaju šansu, da ne otpisuju olako filmove, da gledaju svaki kadar. Mislim da ih to ne uče na fakultetima. Učim ih da budu analitični.
*Da li postoji neka tematska nit koja objedinjuje filmove koje gledamo u Vrnjačkoj Banji ove godine?
- Klaustrofobija. Ove godine je zaista upadljiva jedna vrsta socijalne klaustrofobije. U "Enklavi" imate klaustrofobiju enklave na Kosovu i Metohiji, u "Psihoseansi" imate klaustrofobiju psihijatrijske klinike, u "Amanetu" imate klaustrofobiju socijalnog položaja u kom junci žive. Jak socijalni angažman je oduvek bila karakteristika jugoslovenske kinematografije i njena prednost. Ove godine to se manifestuje kroz klaustrofobiju, sledeće godine će biti možda nešto drugo.
Čiji je film
*Dolazimo do pitanja autorstva filma. Ko je autor, scenarista ili reditelj?
- Znamo da je film kolektivna stvar, ali smo se, od francuske novotalasne teorije politike autora, dogovorili da je reditelj autor. Živimo u tekovinama građanske revolucije i tražimo od liberalnog subjekta, pojedinca koji ima svoj pogled na svet, koji je nezavisan, individualan, da mu pripišemo autorstvo, kao što radimo u svim drugim umetnostima.
.jpg)
