Izvor: Vesti-online.com, 05.Mar.2011, 16:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Udavače pobegle u Nemačku

Gornje Trebešinje, selo sedam kilometara istočno od Vranja, smešteno je pored istoimene reke u živopisnom ambijentu. Na prste se mogu izbrojiti kompletna porodična domaćinstva, ali je zato mnogo staračkih, pa meštani kažu da njihovo selo polako izumire.

- Naša procena je da će selo prepoloviti broj stanovnika u narednih 10 godina. Ugasiće se odžak na mnogim kućama jer neće imati ko da nastavi život pored porodičnog ognjišta. Mnogi su ranije otišli u inostranstvo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << uglavnom u Nemačku, i tamo ostali da žive. Kad treba da žene sinove, dođu i pokupe nam devojke iz sela. Ono što je kasnije stasalo pobeže u Vranje - počinje priču o svom selu Srđan Stefanović, poljoprivrednik.

- Kako neće da se prepolovi kad goč (bubanj) ne odzvanja selom tolike godine. Preko dvadeset njih je stasalo za ženidbu. Evo naš Goran, radi u Simpu, ali se ne ženi - priča Svetozar - Toza Antić, poljoprivrednik.

Svadbe su nekada trajale po tri dana. Komšije bi donosile poklone.

- Pokloni su bili: tiganj, tanjir, lončić, šerpa. Najbolji poklon donosio je starojko, limeno korito za kupanje. A sada, i mašina za pranje veša bi došla, ali nema za kog - ističe Svetozar.

U selu nema devojaka za udaju. Sve gledaju da pobegnu u grad gde su uslovi života bolji.

- Danas je drugo vreme, ali nije bolje bilo ni ranije. Nije narod džabe govorio: "Da nisi donjovranjska krava i gornjotrebešinjska nevesta." Donje Vranje je bilo odvojeno od grada i snabdevalo je varošane mlekom. Gornjotrebešinjska nevesta morala je da nosi hranu i vodu u rukama i na glavi, i to peške preko brda, pa kroz zemlju smonicu koja se lepi za noge da dođe do njiva. Muči se da napravi jelo, još više da ga donese, a kad stigne čeka je motika u ruke i kopanje do noći - kaže Svetozar i dodaje: Nekada je svadbi u selu bilo po nekoliko mesečno. Živelo se za veselje, pesmu, igru i još ponešto.

Srđan, koji je mlađi od Svetozara, pamti odlaske u školu u Vrtogošu preko brda i pamti mesto na izlasku iz sela kod puta za Baralić koje svi zovu Čeljikovac.

- Tu su dolazili iz Vranja ljubavni parovi, prostru ćebe u bagremaru i sve se vidi. I danas dolaze parovi, samo nema ko da pari oči i uči - kaže Srđan.

Nastavak na Vesti-online.com...