Izvor: NoviMagazin.rs, 17.Jul.2015, 15:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prop'o Simpo, prop'o i haremluk
Najpoznatija zgrada u Vranju danas je delom ruinirana. Haremluk, deo Pašinih konaka, bukvalno je prazan i očerupan, nakon što je dvodecenijski vlasnik Simpo odneo sve što se odneti može
Zabeležila: Jelka Jovanović
Ko nije čuo za Pašine konake, selamluk i haremluk Raif-bega Džinolija, taj nije bio u Vranju. Prepoznatljivo orijentalno zdanje danas ima dvojaku funkciju: u selamluku je Narodni muzej, a nekadašnji haremluk je decenijama bio najpoznatiji vranjski >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << restoran, prilagođen i za održavanje raznih skupova i kulturnih dešavanja.
Sada je deo zgrade iza velike dvokrilne drvene kapije prazan i pod ključem.
Prazan i bukvalno, zato što je doskorašnji korisnik Simpo, posle isteka dvadesetogodišnjeg ugovora, iz Haremluka odneo sve što se odneti može, sem starih zidova, stolarije i ugrađenih peći.
Paša
Prema neproverenim podacima prvi vlasnik Konaka paša Raif-beg Džinoli poreklom je sa Kosova iz poznate porodice Džinić. Navodno je ugrabljen kao dečak, pa se potom kao janjičar uzdigao do zvanja bega i paše.
Istina, reći će ljubazni domaćini, Simpo je i opremio haremluk, mnogo uložio 1993. kada ga je preuzeo, pa po ugovoru nije plaćao zakup već je održavao zgradu. Jasno je i da sam Simpo ima toliko problema da teško može brinuti o ekskluzivnom polovnom klubu. Zato je Vranje u potrazi za strateškim partnerom koji će ovom delu Konaka vratiti staru slavu i obnoviti ga tako da posluži i novim generacijama. Ne samo za uživanje, već i za učenje i podsećanje, jer je haremluk u svakom smislu te reči živa istorija.
Ovih dana Konak će proslaviti 250 godina postojanja, doduše teško da će haremluk do tada biti obnovljen, ali Narodni muzej, smešten u nekadašnjem selamluku, održava tradiciju.
NEKADA: Prema istorijskim zapisima paša je Konak podigao 1765. godine. U zgradi selamluka bile su službene prostorije, glavna kuhinja i sobe za muške članove domaćinstva. Bila je tu i gomila seiza i čauša, raznih službenika koji su paši pomagali da vodi svoju ogromnu, kako bi se danas reklo, jedinicu lokalne samouprave. Pašaluk je, naime, bio administrativna celina, pa je i raznih poslova bilo tušta i tma, a selamluk žila kukavica pašaluka.
U ženskom delu iza ograde bile su odaje žena, sluškinja i dece, s tim što su dečaci kad napune sedam godina prelazili u selamluk kod oca koji se starao o njihovom obrazovanju i obuci.
Ajša i Stojan, od legende do istorije
Svaki Vranjanac će namerniku s ponosom ispričati priču o ovdašnjim Juliji i Romeu. Priču koja je istovremeno i deo istorije zato što svedoči o odnosima između Turaka i “raje”, ali i legenda posvećene ljubavi koja je ostala upamćena po zadužbini Beli most naVranjskoj reci.
Taj most – most Ljubavi – podigla je Turkinja Ajša. Legenda kaže da se zaljubila u pastira Stojana. Selim-beg, njen otac, kad je dočuo za zabranjenu ljubav sačekao je na obali Stojana i ubio ga. Ajša se ubila nožem izvađenim iz pasa mrtvog Stojana i na samrti je zamolila oca da od novca spremljenog za njenu udaju sagradi most i na tom mestu podigne spomenik njihovoj ljubavi.
Na pitanje znatiželjnika koliko je žena Raif-beg imao, naša domaćica, inače bibliotekarka Snežana Jovanović Vukelić, sleže ramenima i kaže: “Ko to zna! Službenih zapisa nema, a u kući je sem pašine majke, upraviteljice harema, žena i naložnica, bilo još sijaset rođaka, sestara pre svega, koje su tu živele do udaje. I udovica o kojima se paša brinuo”.
Paša, kao i svaki turski onovremeni uglednik, morao je da se stara o svakom članu domaćinstva, a žena je imao onoliko koliko je mogao da – izdržava: “Nepisano je pravilo bilo da ako jedna dobije sandale i ogrlicu, komad odeće, moraju i sve druge u istoj vrednosti. Uvređene žene mogle su da se obrate kadiji žalbom, a to nije bilo uputno za pašu.” Posebno ako su nezadovoljne žene bile tu kao deo političke pogodbe.
Centralni deo haremluka bio je divanhan, dnevni boravak smešten na spratu iznad ulaznih vrata. To je bila soba za razgovor, dogovore, rasprave, pa i mirovno veće. Rečju, mesto gde se uglavnom odvijao život.
U odžaklijama, manjim sobama sa obe strane na spratu i u prizemlju, smeštene su posebne zemljane peći, zidane sa ispustima koji povećavaju grejnu površinu. One su zagrevale čitav haremluk i istovremeno vodu za neku vrstu improvizovanog kupatila, preko potrebnog ženama i deci. “Ne zaboravite da se pre svake molitve umivalo, a i u hamam se išlo otprilike jednom sedmično. Zahvaljujući pećima i tim pomoćnim sobama, održavana je lična higijena”, kaže Snežana Jovanović Vukelić.
Osim odžaklija, peći i sobica koje bi se mogle nazvati ondašnjim tuš-kabinama i ugrađenih ormara, u haremluku ima i originalnih dolapa, sanduka u kojima su čuvane stvari i preko dana pohranjivana posteljina. Odaje su preko dana služile za druženje i rad, a noću su postajale spavaonice.
Najviše pažnje, ipak, privlače rezbarene tavanice, dobrim delom sačuvane od davnina, a delom rekonstruisane prema originalu.
Konak je, kažu stručnjaci, podignut u bondručnom konstruktivnom sistemu sa ispunom od opeke, oblepljene blatom i okrečene. Reč je, zapravo, o staroj gradskoj balkanskoj kući koja se odlikuje simetrijom i isturenom strehom. Prizemlje i spratovi vezani su strmim stepeništem.
Paša, a potom njegovi potomci, živeli su u Konaku sve do odlaska Turaka iz ovog kraja. Zgradu je, po oslobođenju Srbije od Turaka, vladika Pajsije otkupio od Abdulj hanume, ćerke poslednjeg paše Huseina, pa ju je poklonio gradu. Od 1881. u Konaku je prvo bila Gimnazija, potom Opština, a 1960. osnovan je Narodni muzej.
SADA: Prvi konzervatorsko-restauratorski radovi izvedeni su 1955, a 1994. je završena revitalizacija. Haremluk je bio ugostiteljsko-turistički objekat dve decenije, ali restauriran tako da odiše prošlošću.
Zbog značaja u kulturnom i istorijskom smislu, Konak je pod zaštitom države kao spomenik kulture.
Vranje već mesecima pokušava da nađe strateškog partnera i udahne novi život haremluku. Saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika u Nišu je obezbeđena, a kako Vranju nedostaju ugostiteljski objekti, posebno ekskluzivni, nema sumnje da će naredni zakupac držati poslovni klub višestruke namene.
Zapravo, Vranje želi da obnovi Konak kao kompleks, da Narodni muzej bude vlasnik obe zgrade, s tim što bi haremluk bio dat u zakup onome ko je spreman da u celini održava Konak.
“Prošle godine smo mnogo uložili u obnovu selamluka, sada treba da uredimo stubove, ne zaboravite da je zgrada stara 250 godina. Mislim da ćemo do kraja godine uspeti sve da završimo i ponovo otvorimo haremluk”, kaže za Novi magazin gradonačelnik Vranja Zoran Antić.
Pre toga ostaje zavrzlama “sa nekom republičkom uredbom”, kako to objašnjava Antić, koja je sada prepreka da Muzej bude vlasnik čitavog Konaka. Dokumentacija je spremna i predata nadležnima.
Muzej
Narodni muzej Vranja, preciznije deo smešten u selamluku, gde je i uprava Muzeja, sa svojim ekskluzivnim zbirkama pravo je svedočanstvo istorije ovog kraja, od najranijeg doba do početka građanske ere.
Stalna postavka obuhvata mnoštvo predmeta iz selamluka i haremluka, od posuđa i ukrasnih predmeta, do nakita, odeće i oružja. Tu je i zbirka arheoloških nalaza.
Za puni prikaz Vranja kroz istoriju služi nekoliko prostorija originalno nameštenih, a potiču iz različitih perioda.
