Izvor: Vesti-online.com, 24.Okt.2016, 18:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ovo je spas, hvala našoj dobrotvorki

Starine Tomislav i Stanislavka Pešić su ubogi siromasi iz planinskog zaseoka Anđelinkovci, u selu Barelić, 25 kilometara udaljenog od Vranja.

Slabovidi Tomislav ne izlazi iz trošne kućice, 100-godišnje čatmare, koja još uvek odoleva vremenu, skrajnuta ispod brda, okružena šumom i šibljem.

Stanislavka, koja pati od raznih hroničnih oboljenja, trudi se da nešto zgotovi kako ne bi pomrli od gladi. Nemaju nikava primanja. Zbog šuma i zemlje pod šikarom >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << u brdima, koja se vodi na njihovo ime, ne mogu da ostvare socijalnu pomoć. Ne mogu više ni da odu do Vranja, do institucija, bolesti su učinile svoje.

O njima povremeno brine anonimna dobrotvorka iz Engleske koja im je, ovog puta, poslala 50 evra. Čim je novac stigao, pobrinuli smo se da pomoć stigne do ovo dvoje siromaha, koje je čini se, i sam Bog zaboravio.

"Tugo, boške, hvala joj puno, Bog sladak sa njom i nama. Ovo je spas, biće brašna i soli. Šta će nam drugo. Ja sam već nekoliko dana vezan za krevet. Uhvatio me neki stomačni virus, mora da je od vode. Slabo jedem, od hrane ne može. Oslabeo mi organizam, a odskora gotovo da uopšte ne vidim. Kada izađem napolje vodi me Stanislavka. Jadna ona, da li mene ili sebe da vodi?" - rekao je u dahu, u telefonskom razgovoru Tomislav.

Nije mogao da dođe do centralnog sela Barelića. Poslao je Stanislavku, koja je sa štapom u ruci, još po kiši i blatu, prokrčila sebi put do škole, gde smo joj uručili donaciju.

- Morala sam posebno da vodim računa kada sam prelazila Koćursku reku, koja je sada nabujala. Ali, kad se mora, kad je pristigla ova para-svetinja, ništa nije teško i opasno. Verujem da nas tada Bog štiti, jer duša nam je prosejana na najsitnije božje sito. Mnogo toga smo Tomislav i ja ispaštali. Valjda će se Bog smilovati da nam starost bude mirnija i bez bolova - ispričala je Stanislavka.

Na rastanku nam je, takođe, poverila da će morati nekog da zamoli da im prebaci džakčiće brašna i nešto soli do kuće. Da imaju za koru hleba, koja im život znači preko zime.

- Srećni smo što imamo drva, svuda oko nas ih je. Kad je toplo i imamo hleba, ležimo, pričamo. Čim se smrkne, legnemo da spavamo, a u cik zore se budimo. Imamo televizor, ali je slika loša. Kad bude muzike tada saslušamo i lepo nam je. Radujemo se svakom buđenju dana, ne možemo živi u grob, duša mila hoće da gleda belo videlo - završava Stanislavka.
Pogledaj vesti o: Vranje

Nastavak na Vesti-online.com...