Izvor: Vesti-online.com, 07.Dec.2017, 19:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Muke po ratniku

Obolelom ratniku iz Vranja, Dejanu Miloševiću, reporteri "Vesti" uručili su mesečnu donaciju od 55 evra, dar anomninog donatora iz Minhena koja je došla u pravi čas za nabavku preko potrebnih lekova i saniranje troškova nakon odlaska u Gamzigradsku Banju.

- Hvala našem spasitelju koji svakog meseca misli na nas. Bog ga blagoslovio i u danima posta dao mu snage i zdravlja, kao i njegovoj porodici. Taman da pokrijem >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << ček nakon odlaska u Gamzigradsku Banju u kojoj smo hitno poslati, jer je Dejanu i drugi prst na nozi zahvatila gangrena. Taj odlazak u banju za nas je bio veliko iskušenje, jer smo doživeli veliku neprijatnost - počinje priču kroz suze mučenica, hrabra majka Vesna.

Verovali ili ne, Dejan, 42-godišnji ratnik koji je dve pune godine špartao istočnom Bosnom kako bi u prvim redovima spasavao srpsku nejač od naoštrenog mudžahedinskog noža, oboleo od vijetnamskog sindroma, hronični šećeraš (četiri puta dnevno prima insulin), na desnoj nozi, na stopalu i prstima ima začetak gangrene koja napreduje. Ne može da hoda, pa je dobio 10 dana hitnog odlaska u Gamzigradsku Banju kod Zaječara, ali bez pratioca.

- Tri puta nedeljno idemo kod doktora na Hirurško odeljenje u Vranju na previjanje. Jedva ga vodim i to taksijem. Doktor je video da je gangrena zahvatila i drugi prst i odmah nam dao uput za komisiju kako bismo hitno otišli u banju da se to sanira kiseonikom preko hiperbarične komore. Ovde, u našim bolnicma, toga nema. Na komisiji smo dobili da ide odmah autobusom, ali bez pratioca. Pa, kako bez pratioca?! Doktor koji je tako odobrio nije ni hteo da razgovara sa mnom. Otišli smo, morala sam da ga vodim, on jedva hoda. Sreća da sam ponela neki novac, ali i ček. Tamo nije bilo privatnog smeštaja, pa sam morala sa njim u stacionar, gde je skupo - lomi ruke Vesna, koja mesečno ima oko 130 evra penzije za 32 godine rada u tekstilnoj industriji Jumko.

Prst je saniran, Dejan sedi kod kuće i sluša tranzistor. Na lekovima je. Struje u zgradi gde žive nema, kao ni vode, jer su se pre 12 godina divlje uselili.

Kad padne mrak jedino im ostaju razgovor i nada da će biti bolje, da će se zdravlje popraviti. Imaju agregat, ali nemaju novac za lož-ulje, da zasvetli bar dva sata uveče, da gledaju televiziju. Vesna pokazuje gomilu lekova za Dejana i nju, većina se kupuje i skupi su. Ali mora se, želja za životom je velika.

- Navikli smo na ovakav život, navikli smo jedno na drugo, svakom novom danu se radujemo - ispraća nas Vesna kroz suze.

Nastavak na Vesti-online.com...