Izvor: Politika, 05.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada snajke zasednu u „jamke”
U Rataji, Krševici, Pavlovcu, Klinovcu, Ristovcu, Žbevcu, Davidovcu, Neradovcu u vranjskom kraju bostan je ove godine dobro rodio
Vranje – U dolini Pčinje i Južne Morave, u vreme dok se širom Srbije „prepucavaju" ko je proizveo najveću lubenicu ili dinju i ko je prvi i kada počeo da organizuje raznorazne „bostanijade", poznati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << proizvođači bostana u vranjskom kraju i ne pomišljaju na to. Za njih je, kako saznajemo od Srbe Cvetkovića iz Krševice, važno da su lubenice i dinje slatke „ko med", da se lepe za srce i dušu...
– I pored toga što narod nema mnogo para, nisam loše prošao. Ne mogu da se žalim. Ove godine nije bilo mnogo uvoza iz Grčke, Turske, Makedonije, pa smo mogli da „dođemo do vazduha" – kaže Cvetković, dok njegov zemljak, iz susednog Klinovca, Ljuba Nikolić odaje deo tajne zbog čega je bostan iz ovog kraja najslađi.
– Kad se pripremi zemljište, pre sadnje, obavezno je da u „jamke” zasedne mlada snaška, ubava, jedra i sva crvena u licu, sa povećom zadnjicom. E, ako se „postignu takvi rezultati", onda će bostan biti lep, sladak i veliki. Ovaj „zadnji" detalj je veoma bitan, jer mi bostan ne kalemimo, pa lubenice i dinje više mirišu i liče na tikve i nemaju miris, ukus i slast, jer se kalemljenjem sve to izgubi – zaključuje uz osmeh Ljubomir.
Jedan od većih i poznatijih proizvođača u pčinjskom kraju je Vasilj Garalejić iz Rataja. Na iznajmljenoj njivi od tri „šinika" uspeo je da proizvede „ananas dinje" i lubenice izuzetnog kvaliteta. Njemu, a i ostalim proizvođačima iz ovog kraja mnogo dragocenim savetima pomažu Mica Stajić, Dragan Tomić, Dejan Spasić i Nebojša Mladenović iz vranjskog Zavoda za poljoprivredu. Garalejićev bostan je pravi hit i veoma je tražen.
– Brzo sazrevanje voća nas saseče totalno – žali nam se Siniša Marković iz Pavlovca, jer je, kako kaže, cena naglo pala, ide i do osam dinara za kilogram. Siniša dodaje da „baca rukavicu" svim bastandžijama da se takmiče čiji je bostan najslađi.
Uz put prema Trgovištu i Prohoru Pčinjskom, Sava Ristić na traktoru vozi bostan. Žali se „na gorivo". Jer, kaže, „nikako da se uklopi". „Taman se odlepim, a ono nova skupoća, a bostan pojeftinjuje”, veli.
Na više „pijačnih mesta" u mnogim selima vranjskog kraje sve je više mladih devojaka koje prodaju bostan. Ali je zbog toga, kako čujemo od Jelke Mitić (72), sve više mladih mušterija. Tako se rađaju simpatije i ljubav.
– Onomad, naše devojče ode u Francusku. Zaljubio se Danijel i ne mrda za Francusku ako ne povede i snašku. Udesiše nekako te papire i na put za Francusku ponesoše i lubenice – priča baka Jelka. Vraća se, kaže, ono vreme kada momci i devojke kupljene lubenice jedu zajedno na poljani ili nekom drugom mestu. Svi brakovi su slatki, kaže, a potomstvo lepo, slatko i uspešno.
A. Davinić
[objavljeno: 06/08/2008]
