Izvor: Politika, 30.Avg.2009, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Etno soba izvajana na grnčarskom točku
Jedini preostali grnčari u Vranju, Zorica i Dragan Pešić, izrađuju đuvečke, tafčiće, zemljanče, testije, kondire i druge posude koji se vraćaju u kuhinje koje drže do tradicije i zdravlja
Vranje – U ulici Borisava Stankovića u centru grada, Zorica i Dragan Pešić, otvorili su jedinstvenu etno sobu za grnčariju. U njoj su Pešići izložili oko stotinak različitih proizvoda od gline. Kako za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naš list kaže Dragi Pešić, soba, iako još nije kompletirana, pobuđuje veliku pažnju turista, ali i Vranjanaca koji tu kupuju đuvečke, tafčiće, zemljanče, testije, kondire i druge proizvode da bi rođacima i prijateljima u zemlji i inostranstvu poklonili autentični suvenir Vranja i juga Srbije. A i trend je da se pomenute glinene posude vraćaju u u kuhinje koje drže do tradicije i zdravlja.
Inače, Dragi Pešić, je svojevremeno radio u ovdašnjoj „Novogradnji” i jedva sastavljao kraj sa krajem. Zato je odlučio da od oca Dušana prvo nauči, a potom preuzme grnčarski zanat.
Grnčarski točak u ovoj porodičnoj manufakturi okreće se još od 1892, kada je posuđe počeo da pravi Dragutin Pešić, ratnik sa solunskog fronta. Tajnama grnčarskog zanata, njegov sin Dušan počeo je da ovladava 1934. i to kad mu je bilo tek 11 godina. Dušan se naradio i umorio, i kada je pomislio da neće imati kome da ostavi zanat i radnju, njegov sin Dragi se 1987. godine odlučio da iz korena promeni svoj život. Od tada, od svanuća pa do kasno u noć, zemljane posude i ukrasne predmete na tradicionalan način proizvode Dragi i njegova supruga Zora, koji mesečno, zavisno od tražnje, izrade i prodaju više od 1000 predmeta od gline.
– Velika je šteta što odumire grnčarski zanat, od koga može solidno da se živi. Jeste da je to težak i posao, koji iziskuje i fizičku snagu i umeće i kreativnost. Ovaj zanat traži celog čoveka i timski rad. Jedino se nas dvoje u Vranju bavimo ovim zanatom, a neposredno posle rata u gradu je bilo 15 grnčarskih radnji – kaže nam majstor Dragi.
Njegova supruga Zorica je zadužena za bojenje i stilizaciju zemljanih predmeta. Od pripremanja i obrade ilovače, preko sušenja, pečenja, fine obrade do bojenja zemljanih predmeta, kaže Dragi, u proseku prođe mesec dana. Iz obližnjeg Suvog Dola mesečno Pešići dopreme i obrade oko tri tone kvalitetne ilovače. Glina se najpre nakvasi, a onda se grubo i fino melje da bi bila savršeno glatka. Onda se mesi, , pa desetak dana odleži i tek potom se oblikuje na grnčarskom točku, koji Dragi Pešić više ne gura nogom, već ga pokreće motor. U velikoj peći smeštenoj u pomoćnoj prostoriji, oblikovani zemljani predmeti peku se na temperaturi od 600 stepeni, a peć se loži isključivo bukovinom.
– Iz mojih tavčića, činija, đuveča i tanura se jede i u elitnim srpskim restoranima i hotelima. Ranije smo zemljane posude, koje zadovoljavaju i najrigoroznije ekološke standarde, prodavali na pijacama i vašarima, a sada imamo stalne mušterije. Ljudi se vraćaju tradicionalnim jelima, koje je najukusnije i najzdravije kada se sprema u zemljanim sudovima – ističe Dragi, otkrivajući nam da pokušava da animira nadležne kako bi se pri nekoj ovdašnjoj školi ili drugoj obrazovnoj ustanovi oformila škola grnčarstva, a kaže da bi učenicima vrlo rado omogućio profesionalnu praksu i obuku u svojoj radionici.
Aleksandar Davinić
[objavljeno: 31/08/2009]
