Izvor: Politika, 19.Okt.2014, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li se plaća porez na jezik?
Zakoni ovakvog tržišta iziskuju favorizovanje tzv. voditeljske, estradne, čaršijske priče, ali i neku drugu vrstu trivijalnih književnih eksperimenata
Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, u ediciji „Povelja”, objavila je novu pesničku knjigu Miroslava Cere Mihailovića (1955), pesnika iz Vranja, pod ironičnim naslovom „Dlaka na jeziku”. Mihailović je autor dvadesetak zbirki pesama. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Urednik je u Književnoj zajednici „Borisav Stanković”.
Od ovakvog Cincarina, na ovoliku skupoću, kažete u pesmi „Otimačina”, malo li je oteti – reč. Ima li u Lipsandriji reč cenu?
Prava, čestita reč, koliko god teška bila i ne prijala uhu kojem je upućena – zlata vredi! Izgovorena ili napisana, bilo u kom vremenu, bilo pod kakvim okolnostima, ona nema cenu! Tu ne postoji dilema i o tome se ne raspravlja! Izuzetak je Lipsandrija u kojoj je sve tumbe okrenuto, sve iskarikirano, sve obezvređeno, sve dovedeno do apsurda, u kojoj je sve obesmišljeno, u kojoj ni za knjigu, ni za misao, ni za čoveka nema mesta! Novo vreme prepoznaje odabrane koji sve mogu, kojima je sve dozvoljeno, koji odlučuju o životu i smrti.
U programskoj pesmi „Polazna tačka” beležite da „pesma postoji da te prene – pogotkom u čelo”. Kakva je stvarna moć poezije danas?
Koga danas išta osim sopstvenog jada ili sopstvene ambicije zanima? Kakva poezija? Bojim se da će, ne dogodi li se čudo, vrlo brzo postojati samo u pamćenju malobrojnih zanesenjaka, na prašnjavim policama siromašnih biblioteka. A moć? O kakvoj moći može da se govori kada knjiga pesama gotovo da nema gde da se objavi. Poslednji Mohikanci među izdavačima, kada je o poeziji reč, danas jesu „Povelja”, „Kulturni centar Novog Sada”, donekle „Književna opština Vršac” i „Albatros plus”. Je li je to odnos države prema kraljici književnog izraza ili poetike? A o tiražima da i ne govorimo. Zar se moć ogleda u 300 i 500 primeraka? Tek o prostoru u medijima, kojeg nema ni u naznakama! Zakoni ovakvog tržišta iziskuju favorizovanje tzv. voditeljske, estradne, čaršijske priče, ali i neku drugu vrstu trivijalnih književnih eksperimenata. I to nalazi mesta u udarnim terminima elektronskih medija kako bismo bili više i duže izloženi bombardovanju neukusom.
Dugo ste u Nemestu vodili „kulturni rat”, protiv lokalnih moćnika. Pošto ste rat dobili – mora da ste imali podršku Borisava Stankovića?
Lokalni moćnici bili su tek izvršioci grubih radova motivisani sitnim personalnim interesima. Da se ne lažemo, sve je koordinirano „odozgo”, iz centara specijalizovanih za diverzantska dejstva u nacionalnoj kulturi, preko i te kako poznatih pojedinaca – mimikrijski prikrivenih, precizno raspoređenih aktivista u centrima moći i odlučivanja, pripravnih za dejstvo u svakom trenutku. Njih je Bora Stanković najmanje zanimao. Cilj je bio sve oteti od Bore, sve iscediti, a potom ga, tako do kraja isceđenog, odbaciti. Prethodno, podrazumeva se, prekinuti poluvekovni kontinuitet manifestacije koja se održava njemu u čast, uništiti instituciju koja decenijama brine o njemu i stalnoj afirmaciji njegovog dela i time opravdati debele apanaže opredeljene za programe denacifikacije srpske kulture. Bora je, onako bandoglav, starovremski vaspitavan, konzervativan i dosledan u poimanju onoga što nazivamo moralom, rešen da se ni mrtav ne preda, to prepoznao i odabrao pravu, jedino moguću stranu.
Dočekali smo vreme da poeziju svi pišu, ali je niko ne čita. A nastupila je i neka „nova estetika” – bezvredno se proglašava za vredno?
Sve je, devalviralo. Ne samo u književnosti! Svaka istinska vrednost je ne samo relativizovana, već bagatelisana i omalovažena. Vreme je nove uravnilovke, novog socrealističkog amaterizma, novog zajedničarenja, stroge kontrole pojedinaca sklonih iskakanju iz unapred zadatih koordinata. Vreme je rizika u pokušaju individualne kreacije, iznošenja ličnog stava i povampirene političke podobnosti. Ako se kultura već duže vreme sistematski urušava u svim segmentima, a ništa se ne preduzima da se taj proces zaustavi, stiče se utisak (ne dao bog) da je to državna politika. Ako je tako, iako ne želim da verujem u takvu mogućnost, teško nam je pomoći!
No, i pored svega, prava vrednost sama po sebi opstaje, otporna na spoljašnje nasrtaje, te u tom smislu ne treba brinuti za pravu poeziju, niti za njene protagoniste.
Ceo radni vek proveli ste u takozvanoj provinciji. Kakav je odnos Beograda prema piscima iz unutrašnjosti?
U knjizi postoji pesma„Crno blato”,ona o tome dovoljno govori. Ja sam na samom početku bavljenja ovom rabotom platio visoku cenu, a i danas je, doduše na drugi način, debelo plaćam. Možda je tu uračunat i porez na jezik! Onaj bez dlaka.
Pominjete i „nacionalnog ministra za kulturu”. U kojoj meri ovo ministarstvo pomaže kulturne manifestacije u Srbiji?
Ja nemam utisak da to ministarstvo postoji. Ako i postoji, ono funkcioniše isključivo kao majdan malobrojnih, dobro poznatih pojedinaca i interesnih grupica. Mrvice koje dođu do nas u funkciji su zamagljivanja pravog stanja stvari, prikrivanja istine i zamazivanja očiju. Prvi put, za gotovo pola veka postojanja, ove godine „Borina nedelja” nije dobila ni jedan jedini dinar. To dovoljno govori o odnosu ovog ministarstva prema nacionalnoj književnosti, prema kulturi uopšte! A Bora je ipak, dozvolićete, prva violina srpske književnosti.
Ne daj bože da ministar, ili neko iz njegovog okruženja krene da rešava i dreši te Gordijeve čvorove silnih nagomilanih problema! Ne bi im se, verovatno, tako sladila plata.
Živimo u zemlji u kojoj „novine ne bajate”, u kojoj „vedre i oblače kradonačelnici”, a narod „glasa za lažne usrećitelje”. Čemu, onda da se nadamo?
Da budem iskren, prvi put sam zatečen, prvi put se nalazim u apsolutnom beznađu. Prvi put ne vidim način za oslobađanje od te nemani kojoj ni ime ne znam. Ja ne vidim nijednu svetlu tačku. Ne vidim ja, ali rešenje mora da postoji. Neko drži taj ključ.
Ko je taj, gde je, i kako ga pronaći? Kada će stići do nas, i kada će taj ključ otvoriti ovu nikad nepodmazanu, sasvim zarđalu bravu? Nema nam druge nego da čekamo i nadamo se!
Zoran Radisavljević
objavljeno: 20.10.2014.
.jpg)
