Izvor: Magyar Szó, 01.Dec.2015, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vezir jednog nezrelog društva
Javnost je sa zaprepašćenjem primila dešavanja poslednjih dana: premijer Aleksandar Vučić je u medijima optužen za ucenjivanje i zbog toga se sam podvrgao poligrafskom ispitivanju čime je, prema rečima ministra unutrašnjih poslova države, dokazao svoju nevinost. Ispostavilo se da se protiv vlade i njenog prvog čoveka vodi ozbiljna bitka, čuo se čak i izraz državni udar. Zaprepašćenje je bilo sveopšte, a srbijansko društvo se ponovo podelilo na dva tabora, na one koji se slažu sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << ocenom da je integritet države u opasnosti i na one koji od svega toga nisu ništa osetili. Početak stvaranja atmosfere vanrednog stanja je znatno ranije započelo. Paralelno sa tim sve glasnije je širena i druga teorija-da je Aleksandar Vučić spasitelj Srbije, jedini zalog prosperiteta i bolje budućnosti. O toj temi smo razgovarali sa analitičarem Mihalom Ramačem.
- Kako ocenjujete dešavanja proteklih dana?
– Srbija je jedinstvena i u pogledu toga što se premijer države podvrgnuo detektoru laži pre nedeljnog ručka. U državi, gde su mediji nezavisni, ljudi bi bez zadrške mogli da se informišu da li se Vučić datog dana zaista zadržavao u pomenutom zemunskom kafiću, da li se sreo sa direktorom određenog dnevnog lista, da li je tog direktora zajedno sa svojim bratom ispitivao o određenim stvarima, i da li ga je potom ucenio.
O onome što se 29. novembra u nedelju u Srbiji desilo, u Holivudu bi se snimao film. Naravno, u svakoj zemlji ima nekoliko desetina zaslepljenih ili bolesnih osoba koje bi bile voljne da ubiju premijera. Zbog toga se premijer, predsednik države i ministri moraju čuvati, kao bilo gde drugde u svetu. Paralelno sa tim, mora se međutim čuvati i prosečan građanin. Od paranoje.
- Kad smo već kod paranoje: predstavnici nekih vladajućih stranaka u medijima redovno daju glas svojim strepnjama da pojedinci – najčešće se pominju tajkuni, ambasadori i svoji partijski drugovi – deluju protiv vlade i Vučića. Kakvog to ima smisla?
– Rasprave koje su povremeno karakteristične, ne proističu iz različitog mišljenja jer su interesi jači argumenti od principa. Stranke na vlasti i njihovi predstavnici su načisto sa činjenicom da im je bolje da se drže jedni drugih. Zbog toga paze da se prilikom obračuna u štampi nikada ne prelazi određena granica.
- Premijer je sklon da sebe prikaže kao mesiju, kao nekog ko je neophodan, ko je jedini kadar da reši sve probleme. Kako to utiče na društvo?
– Slobodan Milošević je upropastio institucije kojih i nije bilo previše. Zoran Đinđić ni sam sebe nije uspeo da sačuva. Koštunica i Tadić su mnogo duže bili na vlasti i zbog toga su oni mogli mnogo da učine za izgradnju i očuvanje institucija, ali im na pamet nije padalo da to i učine. Vučić je ušao na ovakav pripremljen teren. Ako bi Vučić inicirao da se od sutra u Srbiji uvede saobraćaj levom stranom ili da jedinica za merenje vremena bude metar, onda bi većina poslanika u skupštini to bez ikakve zadrške izglasala, štampa bi to podržala, a Ustavni sud ne bi imao ništa protiv. Ne šalim se. Vučić iskorištava duševno stanje ljudi i društva. Srbija je i inače sklona da podržava mesijanizam, a Vučić je zaista poverovao da je sudbina izabrala njega da vodi izabrani narod. To je za Vučića opasno isto toliko koliko i za državu u celini.
- Dokle mesijanizam može biti osnova vlasti?
– Mesija je nalik na anđela, čudotvorac i bezgrešan. Kao Putin u Rusiji. Paralela između dve države je očigledna: Baba Vanga, braća Tarabić ili neka druga vidovita osoba je predskazala dolazak lepog, mladog izabranika koji će sudbinu svoga naroda poboljšati, koji će vratiti Kosovo ili Krim, možda omogućiti i to da ljudi ne moraju da rade. Na Vučićevu sreću, do sada ga još nisu slikali za vreme lova ili ribolova, ne pokazuje se polunag na konju, ne igra hokej, ne paradira po crkvama. On samo odlučuje, i to o svemu. Ponaša se kao vladar a ne kao božanstvo. Ne bih da ga hvalim, ali mi je drago da u Srbiji barem božanstvo nije poželjno. Manje mi je drago međutim to što prihvata svakojake vladare.
- Zbog čega srpsko društvo i dalje priželjkuje vezira prema kome može da se ophodi kao sluga, nekoga koga može obožavati?
– Prema mišljenju psihologa i socijologa, nezrela društva imaju potrebu za velikim vezirom. To su društva u kojima pojedinac nije navikao na samostalno razmišljanje i na samostalno odlučivanje i u kojima se ne prihvata odgovornost za učinjeno. Prošle nedelje je objavljen rezultat jednog međunarodnog ispitivanja. Ispostavilo se, da je u pogledu paranoje, Srbija na trećem mestu u celom svetu. Većina ljudi u Srbiji neće verovati svojim očima ili svom ubeđenju nego intrigama i tračevima. U najvećem delu sveta se na poligraf gleda kao na igračku. Neki ljudi pocrvene i skače im srce već kad ih pitaju da li su se odali bludu ili da li su ukrali jabuku, dok drugi ni okom ne trepnu.
- Kada je kritika postala državni udar?
– Pojma nemam zbog čega ministar traži podršku osoba i medija koje nemaju nikakvog kredibiliteta. Kao seosko dete, znam da se na selu ugled može steći radom. Kao istoričar, znam da državne udare izvršavaju oni koji uživaju podršku vojske i policije date države. Koliko ja znam Vučić uživa podršku vojske i policije. Polazeći od toga ko bi tu mogao da izvrši državni udar? Možda glumci, kontrolori karata ili Milorad Dodik? Ako se Vučić zaista plaši Dodika, onda Srbija ne zaslužuje da bude država.
- Zbog čega Vučić ne uživa podršku intelektualne elite?
– Čovek zna sa kime može razgovarati o cenama na pijaci, sa kime o pravosuđu a sa kime o poljoprivrednoj proizvodnji. Ne znam sa kime se Vučić druži ili da li smatra merodavnim ičije mišljenje. Kao novinar sam uvek razgovarao sa poznavaocima date teme koji su kompetentni. Onaj ko misli da o svemu zna sve taj dijalog ne započinje sa pametnim ljudima nego sa onima koji mu tapšu za bilo šta. Srbija danas nije država kao pre dvadeset pet godina. O Miloševiću je svoje mišljenje izrekla većina akademika počev od Dobrice Ćosića i Milorada Pavića sve do Vasilija Krestića. A njihovo mišljenje je u tim vremenima imalo težinu. Vučića mnogo manje zanima mišljenje pisaca, eventualno filozofa ili socijologa nego što je to zanimalo Miloševića. Vučić je samozadovoljan i uobražen.
- Čime su Vučić i SNS zaslužili nesmanjenu popularnost?
– Zaista, Vučić i dalje uživa neobično veliku popularnost. Svoju popularnost i popularnost svoje stranke, može u najvišem delu zahvaliti ranijoj vlasti. Pojedinci ga podržavaju jer u njemu i dalje vide bivšeg radikala i nadaju se da će na kraju ipak da prevari Evropsku Uniju ili Sjedinjene Američke Države. Drugi ga vole jer ima vlast. Na najvećim mukama su oni kojima nije simpatičan, nema ozbiljne opozicije i zbog toga ti ljudi ne nalaze alternativu na političkoj paleti.
- Kakva je istinska uloga ministara u vladi prema kojima se premijer čak i u javnosti ophodi prilično uvredljivo?
– Vučić samo iskorištava mogućnosti koje mu u ovom slučaju pruža sopstvena popularnost i neobrazovanost prosečnog čoveka. Na osnovu onoga što se govori, čovek stvara dojam da ministri ukupno ne pročitaju godišnje sto knjiga. Vučić je učio od svojih prethodnika. Ni Tadić ni Koštunica nisu oko sebe okupljali ljude koji samostalno misle, nego ljude koji su bili voljni da učine bilo šta. Danas i predsednik srpskog parlamenta i predsednik države znaju ko im je šef. Većina ministara se plaši premijera jer znaju da zavise jedino od njega.
.jpg)
