Izvor: Blic, 03.Jul.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teško živela sto godina
ČOKA - Ester Bera najstarija je Čokanka, pošto je proslavila 100. rođendan. Kako kaže, od mladosti je teško radila, prvo u fabrici lanaca, potom kao spremačica kod imućnijih porodica. Pedesetih godina zaposlila se u Poljoprivrednom gazdinstvu „Rit", gde je šila vreće i radila kao baštovanka. Od preduzeća je dobila stan u industrijskom naselju Rit majur, a zbog dugova firme, u desetu deceniju kročila je živeći bez struje i vode koji su isključeni u ovom naselju nadomak Čoke.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Ester Bera danas živi sa ćerkom Marijom i zetom Jankom Bujak u Čoki i žali što je morala da se preseli iz kuće u Rit majuru, gde je sve žitelje, sadašnje i bivše radnike, ni krive ni dužne, njihova firma ostavila devet meseci bez struje i vode.
- Bruka i sramota šta su nam uradili - ljuti se na ovu nepravdu baka Ester. Stanovnicima Rit majura kod Čoke struju su iskopčali zbog neplaćanja računa iako su svoje obaveze ispunjavali uplatama na blagajni preduzeća jer su imali interna električna brojila. „Rit" novac nije uplaćivao Elektrodistribuciji pa je zato čitavo naselje bilo bez struje do odlaska u stečaj. Da bi imali osnovne životne uslove, porodica Bujak i Ester napustili su svoj dom u Rit majuru i preselila se u Čoku, što ona teško podnosi. Ester Bera kaže da nije sigurna da li su godine koje je dočekala nagrada ili kazna, jer je, osim devet meseci bez struje i vode, za proteklih 100 godina preko glave preturila razne životne teškoće.
- Zahvaljujem se Bogu i Bogorodici što sam preživela sve ove godine u zdravlju. Mada, još uvek na mogu da odlučim da li su sve ove godine poklon od njih, ili kazna - kaže Ester Neni, kako je porodica zove Bera, najstarija Čokanka koju smo zatekli u hladovini nadstrešnice, gde se sklonila od julske žege.
Ester Bera rođena je u Kikindi, u porodici koja je imala osmoro dece. Rano je ostala bez majke, pa ih je otac, radnik na železnici, podizao i vaspitavao, što je značilo da je svako od njih od rane mladosti imao neko zaduženje u ovoj mnogočlanoj porodici.
- Rano sam počela da radim u fabrici lanaca u Kikindi, a zatim sam odlazila kod imućnijih porodica da spremam, perem veš i obavljam ostale kućne poslove. Početkom pedesetih godina prošlog veka, porodica se preselila u Čoku, gde sam šila vreće i radila kao baštovanka u Poljoprivrednom gazdinstvu „Rit". Bila su to teška vremena, ali kada je čovek mlad lako se izađe na kraj sa svim nedaćama - govori baka Ester. Izrodila je šestoro dece, koja su joj do sada podarila jedanaest unučadi, šesnaest praunuka i dvoje čukununučića. Zamera im jedino što je retko obilaze.
- Kod lekara nikad nisam bila, volim da štrikam, ali ubi me ova vrućina, pa mi se nemili ni da uzmem igle u ruke. Noge me služe, oči takođe, ali malo slabije čujem, pa moraju da mi glasnije govore - kaže ona.
Godine brzo prošle
Ester kaže da nikada za svojih sto godina nije bila probirač kada je hrana u pitanju, da je od rane mladosti puno radila i da voli da joj dan započne čašicom dobre domaće rakije, a da danas najviše voli da jede mlečne proizvode.
- Život je lep, ali me nije štedeo, a godine su, nećete mi verovati, brzo prošle - kaže najstarija Čokanka.
.jpg)
