Izvor: Magyar Szó, 27.Sep.2015, 14:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milenijumski otmičari naroda
Evropa će sigurno preživeti sadašnju krizu izbeglica i navalu ilegalnih imigranata. U istoriji kontinenta, ovo nije prvi slučaj da u Evropu stižu veće (šta više, procentualno i od sadašnjeg broja veće) grupe naroda iz raznih razloga. Na primer, zbog toga što ih je iz svoje zemlje istisnuo (sa kočijama i konjima, sa poglavicama, vladarima, sa svime) jači i neprijateljski narod. Naravno, moguće je da je prirodna ili druga katastrofa, konstantno proterivanje, ratovi, možda glad naterali >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << ljude da ostave svoju dotadašnju teritoriju, ili su zbog nečeg drugoga „pokrenuti”.
Tako je to milenijumima. Čak i gore, jer su postojali periodi u praistorijskom i istorijskom dobu, kada su novopridošli „divljaci”, „primitivni” došljaci, stranci sa drugom kulturom i drugim jezikom dobro opalili u glavu starosedeoce, hteli sve da zadrže za sebe. Barem dotle dok deo njih nakon nekog vremena – koje je moglo biti vek, milenijum, ali čak i duži period – nije doživeo istu sudbinu.
Iz perspektive starosedeoca zastrašujući, krvoločni, zli, opasni i bezbožni došljaci su uz sve to imali i dobro utvrđene maršrute koje su nastale tokom milenijuma. Ove su puteve povremeno koristili za trgovinu, a ponekad za masovne upade naroda.
Mala Azija i njena okolina su, na primer, već odavnina omiljen put (često i polazna tačna) kao što je to i koridor koji se sada naziva balkanskim putem. Naravno, postojale su i druge migracione maršrute.
Nema ničega neobičnog u tome što je ovih nedelja opet pojačano kretanje na putevima koji homo sapiensa vode u Evropu. Drugo je pitanje zbog čega se sad pokrenula masa ljudi prema nama sa Bliskog i Srednjeg Istoka, iz Afrike, odnosno drugih područja.
Radi se o ogromnoj masi ljudi, ali su vesti koje govore o savremenoj seobi naroda, lažne. Dobre su samo da se ljudi zaplaše, ni za šta drugo. Niko nije, naime pokazao ni jednu zajednicu koja beži, a o kojoj se sa sigurnošću može izjaviti da se pokrenula cela nacija, da je na putu skoro kompletno društvo da bi potražilo novu domovinu, i to baš ovde.
Takvo nešto nije ni slučaj, ali je tu mnoštvo ljudi, koji su prisiljeni da ostave rodnu grudu i da lutaju van svoje domovine (zbog proterivanja, u potrazi za boljim živitom, zbog raznih opasnosti i zbog hiljadu drugih razloga) ili koji su pobegli, izbegli, pokrenuli se u inostranstvo. Ali većina članova ovih zajednica je ostala kod kuće.
Broj onih koji su prisiljeni da napuste domove (uzimajući u obzir zemlje koje dotiče ova pojava) UN procenjuje na skoro 60 miliona, dodajući da su više od polovine migranata deca. Toliko izbeglica, ljudi bez domova i bez domovine Zemlja nije videla od II. svetskog rata. Velika većina, oko 40 miliona ljudi doduše nije prešla državnu granicu, „samo” u svojoj domovini traži sigurnije mesto.
Najnoviji primer pokretanja unutrašnjeg i spoljašnjeg talasa izbeglica su Sirija, Libija, Irak i Avganistan, odakle sve više ljudi stiže do nas, ali ni izdaleka ne kreću svi na put. Ako pogledamo našu planetu, situacija je ista: samo mali deo izbeglica i ilegalnih imigranata sveta stiže na naš kontinent. Doduše i ovako se radi o stotinama hiljada, milionima migranata.
Većinu onih koji beže u tuđi svet ne prihvata ni Evropa, a ni razvijene zemlje. Prema podacima UN-a, 85 posto izbeglica poboljšanje svoje sudbine očekuje u zemljama u razvoju, a razvijene države se brinu samo za preostalih 15 posto.
Evropska Unija nema jedinstvenu imigracionu politiku, a svoje spoljne granice niti kontroliše niti brani u odgovarajućoj meri, mada bi to bio navodno prioritet i obaveza.
Sadašnji izbeglički talas je baš zbog toga izazvao tako velike sigurnosno-političke i humanitarne probleme, odnosno bezglavost, krizu i haos bez premca u uniji. Nije dakle Evropa prebukirana, nego su izbeglički sistemi njenih država doživele krah.
A vremena za pripremu je bilo na pretek, nepovoljni predznaci su godinama očigledni. Da ne govorimo o južnoslovenskim ratovima, koji su sa više miliona izbeglica morali već tada da podstiču nadležne u Evropi na razmišljanje, a eventualno i na dela.
Iskustva poslednjih meseci, međutim ukazuju da članice unije – bez odgovarajuće zajedničke strategije, bez pripremljenosti i bez usklađenog akcionog plana, kao i bez odgovarajućih službi – ne samo da ne mogu da prime i reše, nego ne umeju ni da kontrolišu masu koja se ovde slila. Vlada uz to još namerno pobunjuje ljude, potpaljuju ih protiv strane kulture „navaljujućeg islama” i šire zlonamernu propagandu ne samo protiv pridošlih nego i protiv pojedinih susednih država. U međuvremenu, poneke članice Evropske Unije pokušavaju da se otarase problema u svojoj nadležnosti, sa prilično niskim procentom uspeha. Redovno se dešava i da se problemi uvaljuju nekom drugom, odnosno da strance koje često primaju sa sumnjom i netrepeljivošću, bez kontrole šalju u neku drugu državu članicu. Razdorom, kreiranjem neprijatelja, svađom onih koji su protiv stranaca i onih koji propagiraju uniju, uzajamnim optuživanjem, bezglavošću, eventualno ponekom iz nužde izmišljenom idejom (sistem kvota, stroža kontrola mora), izmišljanjem birokratskih izraza (premeštanje, preseljavanje, tranzitna zona, teritorija pod azilom) kriza se neće rešiti. A izbeglice će i dalje pristizati i malo je verovatno da će lepo pokucati, mada ne bi trebali da provale prilikom ulaska. Naime i na njih se odnose pravila, kao i na druge, imaju i obaveze prema državi u kojoj se nalaze. Na primer, moraju da se povinuju „zakonima i normama, kao i merama donetim u cilju očuvanja javnog reda” zemlje koja ih prima, kao što to nalaže sporazum o izbeglicama UN-a.
Očigledno je da to većina pridošlih ne zna ili neće da ispoštuje. Dobar deo njih stiže iz područja (kao što je na primer Bliski Istok) gde se baš sad raspadaju države kao posledica ratova, terora i haosa nastalog zbog sudaranja interesa svetskih i regionalnih vlastodržaca. Pridošli su verovatno srećni što su izvukli živu glavu i što su napokon na dobrom mestu gde bi želeli što pre da žive ljudski život.
Tu međutim, ni čitav kontinent nema ni spoljnopolitičku, ni diplomatsku, a ni vojnu snagu da zajednički stane na put bilo kojoj krizi. Evropa deluje suviše kasno, ali i tada samo preko volje čini bilo šta.
I ovi su razlozi uveliko doprineli formiranju haotičnog stanja u Evropi. Izbeglički talas i ilegalna imigracija je na to nedvosmisleno ukazala. Kao što je možda ukazala i na činjenicu da pojedine delove Evrope – u skladu sa milenijumski viđenim „običajem” – vremenom nastanjuju neki drugi.
