Izvor: Magyar Szó, 01.Avg.2015, 20:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manje priče, više opuštanja
Od malena sam voleo da slušam radio koji je imao važnu ulogu u našoj porodici: moj otac bi ga ujutru uključio a uveče, pred spavanje je takođe radio u kupatilu. Nakon vesele muzičke najave za Radio Slobodnu Evropu, uvek smo čekali neku vrstu katarze koja bi nam život pokrenula u bolji tok, imali smo nadu u bolji svet, ako bi se naravno uspelo pobediti „zlo”, bilo da je reč o borbi protiv ruskog okupatora ili o borbi protiv Miloševićevog režima. Ruska okupacija Istočne Evrope je, >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << nadamo se, zauvek prošlost, u nekada okupiranim zemljama je došlo do demokratskog preokreta, i Radio Slobodna Evropa je izgubila jedan od svojih ciljeva, bar se tako mislilo neko vreme. U Srbiji je jedan od glavnih oslonaca borbe protiv diktature bio radio B92, posle mreža ANEM-a: nisu štedeli režim, zahvaljujući mreži je uspostavljena jaka antidiktatorska atmosfera. Čulo se mnoštvo dobrih reportaža, tačnih, pravovremenih informacija koje državne radio i televizijske stanice nisu emitovale. Postojao je otpor, bilo je nade da će se uspešno oboriti Milošević i njegov režim i da će posle krenuti svima nama na bolje. Ljudi su kod kuće, na ulici i na radnom mestu slušali Radio B92, a gde radio nije dopirao, ubrzo se mogao čuti nezavistan ANEM, tačnije neka od njenih stanica. Ljudi su mislili da će i mediji biti slobodni ako se uspe u obaranju Miloševića i da neće morati da se bore za višeglasnost štampe. Bila je to greška: B92 se do ubistva Đinđića još nekako i držao, ali su posle toga počeli duvati hladniji vetrovi, „reformisane” Tadićeve demokrate i njihovi poslušnici su polako uverili ljude da se za demokratiju ne treba boriti, jer je ona već tu i samo treba da uživamo u njoj. Radio B92 i ostale „opozicione” stanice nisu imale kuda, oni koji su se nekada borili u istim redovima nisu nalazili svoje mesto, mada je bilo stvari kojima su se trebali boriti – da su hteli da se suprostave „svojima”. U međuvremenu je opet došlo do promene vlasti u Srbiji, naprednjaci su zahvaljujući podršci Zapada stekli popularnost kakvu je imao Milošević kada je izjavio da niko ne sme da tuče Srbe na Kosovu. Nova vlast je mnogo naučila od grešaka prethodne, državne medije je uzela pod svoju kontrolu a time je uporedo zauvek ućutkala opozicione glasove. Spora agonija B92 se nastavila: ućutkivane su najslušanije i najgledanije emisije. Prvo je ukinuta najpopularnija emisija Radija B92, Peščanik, potom je sa Televizije B92 nestao Insajder, a nakon toga i omiljena radio emisija Jutjub. Promenila se programska šema, sve je manje bilo vesti, otpušteni su novinari, muzički urednici – većina onih „glasnih”, došlo je vreme za „opušteniji” format, a ako je neko bio željan vesti, mogao je da sluša državne medije, gde se govori šta se treba misliti.
Naprednjaci su uspeli da uvere ljude da je sve u redu, da se mogu baviti drugim stvarima, dosta su se mučili, država će da sredi sve, ne treba se uvek baviti ozbiljnim pitanjima. Atmosfera je zaista postala opuštena, radiji, uključujući i nekadašnji B92 sviraju plej-liste, emituju automatizovano dobro raspoloženje. Nestalo je magije koju su zračili nekada jedva čujni Radio Slobodna Evropa ili emisije B92. Na našoj, sve nastanjenijoj planeti se mogu očekivati na žalost, sve drastičniji koraci na polju smanjivanja ljudskih sloboda i biće sve manje izvora informacija koje se ne kontrolišu centralno. Pitanje je samo šta nam je činiti: da se prepustimo svetu koji sve više liči na Matriks ili da popijemo onu tableticu koja znači stvarni život?
.jpg)
