Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 27.Jun.2020, 08:13

Ljubomir Živkov: Kumrija

(Pev.: Gukaj mi, gukaj, gugutko, lele/Gukaj mi gukaj, gugutko

Znam tvoju pesmu i tvoj glas otkad znam za sebe, čak i pre toga, pa opet, nikad mi tvoje pevanje nije prekrilo, prekrililo čitav dan, ti si mora biti jednako pevala i onda kad je vreme bilo mlado, ali nisi imala današnju prevlast u selu, morala si čekati da petlovi otkukuriču svaki svoj solo, pa si otrpela graktanje vrana koje je neko poplašio, ćurka koji smatra da neko i nešto na stajskom đubretu, kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << da pevaš dok škripe kapije, dok lanac bunara svira svoju grubu ariju, dok zveči prazno vedro spušteno na ciglju, zar da gučeš dok svinjar puca kožnim, službenim bičem, i dok se otvaraju vrata desetina oboraca? Možda si nakratko i zapevala dok su ti konkurisali glasovi žetelaca, ili čak dok je vrla mašina, možda si pevala uz pratnju crkvenih zvona, ili klepala na Veliki petak, možda sam ja to i čuo, ali bila si deo neprekidnog celodnevnog žagora, koji ti i ja znamo, jer u njegovu sumu ulazi kloparanje zaprežnih kola, pokivanje motike, oštrenje kose, seča drva, da o glasovima ljudi i ne govorim: “Duraa…”, “Čibe!” “Biribibiriri…”. Samo neko ko stalno živi u gradu misli da je u selu tišina.

Nisi nikad bila ni noćna ptica, prepuštala si scenu, ponekad obasjanu mesečinom, i prepunu zvezda, ponekad mračnu, kerama, žabama i zrikavcima, sve dok se na razmeđi noći i dana koji je još daleko ne bi i te larmadžije umorile. Tad bi nastupila tišina koju niko nije opisao kao Krleža: “Tu su noći tihe kao ugasla lula: bez svjetala, bez dima, bez čađe.” Pre tog noćnog kućnog reda još bi se iz pravca Zemproza – koji noću čuva moj teča Rada, i di će zajtra doći čika Dragomir Čarakalo, od koga ću dobiti čekić i francuski ključ, da i ja čarakam po plavom traktoru zaboravljene marke, ostavljenom da se sa njega možda skine koji rezervni deo – oglasila samrtna ptica; baba Mara nam je rekla da najavljuje nečiju skoru smrt, ali bila samrtna ne bila, ta zlokobna noćna pevačica nije baš imala pogodaka: pevala bi na Duhove, i niko ne bi tog leta umro, a onda bi u novembru crkva nekog glasila, a da ptica nije nagovestila ničiji kraj.

Sad se selo utišalo, tajanstveni mehanizam u crkvenom satu stoji ukočen i zarđao možda trideset godina, zvone dva umesto tri crkvena zvona, živine i marve ima manje nego ikad od Postanja, ne čuje se ni pisak ni lokomotive JŽ, ni deda Jocine vršalice, sad ste vi, gugutke, došle do izražaja, sad svaki dan bruji vaš hor, razasut po krošnjama i krovovima koje gotovo nikad ne vidim. Kao što su se nad Beogradom, za vreme bombardovanja, kad nije bilo struje, ukazale zvezde, krupne, približene, sjajne kao porodično srebro očišćeno uoči krsne slave, tako se sada vaša pesma, zaslužna za to što imamo flautu, čuje kako se dugo nije čula, i sad se, prvi put, pitam, kako to da pevačice koje nisu u krvnom srodstvu, i koje ne vide jedna drugu, tako precizno poštuju kanon koji ne zna se od koga i otkad potiče: tu-tuu-tu. Nikad više, ni manje, od tri note, mada vi pevate bez njih, a ova srednja bi valjda bila sa tačkom. Da li kumrija koja prva zapeva zada ostalima tonalitet u kome ima da odgovaraju, ili sve kumrije imaju istovetan glasovni aparat, koji onda kao ona muzička kutija uvek svira jedno isto, i da li bih vaše pevanje nazvao jednoličnim, ili na njega treba da gledam kao na stil, kao na oblik, dobro pogođen, uravnotežen, testiran toliko puta, i koji ne treba menjati?

Ali zar ne pevamo mi isto kao i vi? Evo (pesma: “Štono bruji preko polja zvonce”), ima tri tona (ili strogo uzev četiri): makli smo se jedan ton od vas, i cela pesma je jedan akord. Ili (pesma: “Nemoj moju kapiju da prođeš”) - isto tri tona. Možda su to pesme iz vremena kad smo oponašali i sledili prirodu?

Ponekad zanemarim melodiju i slušam, sedeći ispod ora, šta mi poručujete: pesmu jedne čujem kao "ne-daaj-se, ne-daaj se", dobro, draga, hvala ti na tvojoj besplatnoj obodrici, na tome nevinom bodročinstvu, a onda opet istovetnu pesmu, samo ovog puta ne sa utrina, nego odnekud iz Dolje, čujem kao "pre-daaj-se, pre-daaj-se", uživam, ne moram još da se opredelim.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...