Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 25.Nov.2014, 13:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kulska premijera filma "Neposlušni"

Film "Neposlušni" čiji scenario i režiju potpisuje Mina Đukić, a koji je svetsku premijeru imao na čuvenom američkom festivalu nezavisnog filma "Sandens" premijerno će biti prikazan pred kulskom publikom 30. novembra 2014. godine. Filmsko ostvarenje "Neposlušni" snimano je u velikoj meri u Kuli, odakle je i autorka, ali i na drugim lokacijama u vojvođanskim mestima.

Uoči premijere koja će 30. novembra biti održana pred kulskom publikom, Mina Đukić, scenarista i reditelj >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << filma "Neposlušni" je dala intervju za opštinski sajt - www.kula.rs.

U drami o odrastanju dvoje mladih ljudi koji provode leto zajedno u svom rodnom gradu u Vojvodini, glume Hana Selimović, Mladen Sovilj, Marko Janjić, Minja Subota i drugi. Tu su i glumci Branka Šelić, Žarko Radić, Aleksandra Pleskonjić, Ivan Ðorđević, i po prvi put mladi Danijel Šike iz Kule.

Posle svetske premijere, na kojem je postigla uspeh usledila je i evropska na još jednom od prestižnih festivala nezavisnog filma - Internacionalnom filmskom festivalu u Roterdamu. "Neposlušni" su svoj festivalski život nastavili i na filmskim festivalima u Sofiji, Istanbulu, Prištini i Krakovu, Herceg Novom i Sarajevu, kao i na drugim festivalima. "Neposlušni" je pobednik ovogodišnjeg 38. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, dok je na festivalu "Cinema City" u Novom Sadu osvojio nagradu za najbolje domaće ostvarenje.

U intervju za opštinski sajt Mina Đukić ističe da premijerom filma u Kuli želi da kulskoj publici ponudi nešto što će ovaj grad činiti još lepšim. "To je njihov film kao i moj jer uspeh nekog dela je mogućnost da ono komunicira sa ljudima i da ga ljudi doživljavaju na svoj način. Mislim da sam postavila neke okidače koji će u gledaocima izazvati različite emocije i stvoriti emotivni sentimentalni kolaž koji će oni doživljavati kao svoj",  kaže reditelj filma "Neposlušni" Mina Đukić.

Ovde u celosti možete pročitati razgovor sa Minom Đukić.

Mina Đukić: Život je duhovit. Zavede vas i onda kada odustanete od njega. I vrati vas sebi.

Filmska kritika ovog festivala je ocenila da je Mina Đukić osobenim stilom ispričala ubedljivu priču o dvoje mladih ljudi i njihovom odnosu nakon ponovnog susreta. Kao i da je uspela da stvori upečatljiv i originalan svet, tematizujući važne generacijske probleme: strah od konačnog odrastanja, psihološki nemir i potrebu za pobunom, smrt idealizovanog sećanja na detinjstvo i konačni gubitak iluzija o ljubavi.

"Neposlušni" je za kratko vreme postao prepoznatljivo filmsko ostvarenje ne samo u srpskoj, već u evropskoj i svetskoj kinematografiji.

"Neposlušne" su podržali Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva i Filmski centar Srbije, a u nekoj meri i opština Kula. Film je ipak snimljen sa skromnim novčanim sredstvima, pa ipak - kako kaže mlada autorka - od novca je mnogo važnija hrabrost kojim pristupaš poslu.

"I kada trošiš male pare, ponašaj se kao da imaš na raspolaganju ogroman novac. Treba ulagati u emocije u intuiciju, u odnose, u energiju ekipe jer je to mnoga veća vrednost od novčane i to je ono što se na kraju vidi u filmu", rekla je jednom prilikom Mina Đukić. I napravila film autentičnih emocija – obeležen čežnjom za nečim što postoji u daljini . Film u kojem je – kako kaže - pronašla mnogo magije, istine i života.

Nakon brojnih evropskih i svetskih festivala Neposlušni će svoju premijeru imati i pred kulskom publikom. U nekadašnjem zdanju bioskopa "Sloboda". Zbog čega ste ste se odlučili da to bude nekadašnji bioskop "Sloboda". Da li je i tu u pitanju simbolika? Da li je to i ovoga puta nostalgija za detinjstvom i odrastanjem?

Jedan od motiva zbog kojih sam se upustila u snimanje filma "Neposlušni" je moja želja da se obračunam sa prošlošću i da Kulu kao važno mesto u procesu mog odrastanja ne doživljavam kao neko mesto u kojima važni simboli i institicuje odumiru već da kroz film i filmsku magiju ponovo izmislim prostore koji su možda tužno napušteni ili propali.Tokom snimanja smo to i praktično radili, neke od lokacija su oživljene za potrebe filma, kao što su "Rekreacioni centar", bazen, stara vila u ulici Veljka Vlahović i druge. I to sve sa idejom da se ponudi opcija uviđanja lepote tamo gde su ljudi odustali od nje i traženja lepote u nečemu što je napušteno i propalo. Jer mislim da je Kula uprkos surovoj promeni koja je izazvana promenom uređenja sistema, privatizacijom, kapitalizmom zadržala svoj duh i lepotu koja se tako stidljivo bori da se izrazi. Zahvaljujući Kuli ja sam razvila tu veštinu da tražim lepotu tamo gde je naizgled nema. Baš zato sam u skladu sa tim fatamorganama i sa tendencijama da se oživljavaju napušteni prostori odlučila da se kulska premijera desi u tom nekom utopijskom međuprostoru između sećanja i stvarnosti. Mislim da Kuljani zaslužuju makar na jedan dan tu magiju mogućeg i lepšeg života koja je i suština filma.

Da li se sećate nekih filmova koje ste gledali u tom bioskopu? Kakvu uopšte emociju imate prema tom vremenu?

Da, mi smo kao "tinejdžeri" vikendom ritualno odlazili u bioskop i za mene je to bila najlepša datost Kule. Sećam se da je često zimi na tabli pisalo "Sala zagrejana", a da je zapravo u sali bilo hladno, a ti kao dete ipak veruješ da je zagrejana jer ti se gleda film.

Sećam da me je jednom baka poslala da kupim mleko, ja sam kupila mleko i videla da se na bioskopskom repertoaru prikazuje neki film sa Žan Klod Van Damom. Ušla sam u bioskop, pogledala film, a kada sam izlazila videla sam male sante leda u kesi mleka. I to je dokaz ljubavi prema filmu a činjenica je da je taj bioskop imao puno šarma – raspored sedišta, platno i miris. U toj bioskopskoj sali sam gledala puno filmova od crtanog filma "Meca Dobrić" do filmova "12 majmuna" i "Magnolije" .Volela bih da se oživi i matine projekcija. Putujući po festivalima shvatila da su tinejdžeri ozbiljna ciljna grupa za ovaj film i da su jako odani. Na dnevnoj bazi dobijam ljubavna pisma od tinejdžera koji su gledali film tako da se nadam da će i kulski tinejdžeri dobiti neki generacijski film.

Da li ste razmišljali ili sanjali da će jedne novembarske nedeljne večeri neka vaša filmska kreacija biti prikazana baš u bioskopu "Sloboda"?

Ne. Puno sam sanjala, ali nikada nisam sanjala stvari koje su se ticale direktno mene, već više nekih događaja i emocija koje bih volela da obeleže Kulu. Ne, nisam tu sliku zamišljala, a zbog mogućnosti da se ona ipak desi sam posebno ponosna. Mislim da će to da izazove buru asocijacija, emocija, i ne nužno nostalgije, čežnje za minulim, već i iskre mogućnosti da se o tome razmišlja kao o nečemu ostvarivom.

Da li osim filmskih uzora postoje i neki literarni uzori koji su Vam pomogli u vašem umetničkom i životnom sazrevanju?

Da. I to mnogo više literarnih uzora nego filmskih. Uticaji su isprepletani. Tokom odrastanja sam uvek tražila u literaturi, u filmu, kao i u muzici ljude čije delovanje se nekako naslanja na moje bojažljivo viđenje sveta i što sam ih više upoznavala to je moje viđenje sveta bilo manje bojažljivo i sve više sam osećala da put koji biram možda ima smisla. Konkretno za "Neposlušne" me je inspirisala poezija Remboa, dela tkzv. bit generacija: Keruak, Barouz. Generalno svi voljni da prelaze i pomeraju granice u umetnosti.

Da li postoji film koji je bio presudan za Vaše bavljenje filmom? Kao što rekoh radnja ovog filma se dobrim delom dešava u Kuli i okolini i kao što ste već rekli delom je i autobiografska priča. Da li sada možete da kažete da ste se obračunali sa detinjstvom?

Sećam se uvoda u film "Kockar i bludnica" i tada sam prvo put osetila neko hipnotičko dejstvo filma u kombinaciji sa muzikom Leonarda Koena. Tada sam prvi put pomislila da bih volela da i ja mogu nekako da proizvedem taj osećaj. Ali to nije bilo konkretno vezano ni za radnju , ni za vizuelnost već za činjenicu da sam doživela nešto što ne mogu da objasnim. I tada sam shvatila da postoji medijum koji može da prikaže senzacije koje ne mogu da se verbalizuju niti objasne. Robert Altman je jednom prilikom rekao da još uvek nije snimljen dobar film jer je film kao medij veoma mlad, da se od svojih početaka oslanjao na literaturu i pozorište, kao i da još uvek nije desio čist film. A za njega je čist film onaj film koji ne bi umeli da objasnimo. Ne postoji nijedan određen film, više su to uzorci duha, konglomerat uticaja. Možda bih ponajviše mogla da istaknem film Terenca Malika "Badlands".

Rekli ste da su Vojvodina i ravnica važni junaci Neposlušnih? Da li je to kao u romanu kod Lorensa Darela kome je Aleksandrija bila kao glavni junak romana"„Aleksandrijski kvartet"? Da li ste i Vi sanjali dok ste stvarali ovaj film?

Da. U detinstvu sam Vojvodinu doživljavala kao neki poligon za otiskivanje u večnost i beskraj. Zato što je sve ravno i stalno sam slutila da me život i lepota čekaju kasnije, tamo negde u daljini. Volela sam to što ljudi zovu dosadom u Vojvodini. To za mene nije dosada već milje koji me je terao na introspekciju, zahvaljujjući toj introspekciji sam tako vrlo temeljno izgradila sebe i izgradila osećaj da samoća nije nešto čega treba da se plašimo već nešto što može da se koristi u kreativne svrhe i ta čežnja da će se u daljini nešto ostvariti je testirana i kroz ovaj film. Ja sam tokom traženja lokacija za ovaj film zapravo otišla kroz sve te daljine koje sam u detinjstvu samo gledala i otkrila da u njima postoje upravo stvari onakve kakve sam ih izmaštala. I tako stalno otkrivate nove daljine, tako da mi je kombinacija te svedenosti koja te tera na misaonost i introspekciju u stvari formirala ljubav prema Vojvodini, iako me je ista ta Vojvodina i mučila jer nije uvek vreme boravka u sebi podnošljivo.

Danilo Kiš je rekao da svaka knjiga ima svoj miris i da ruski romani različito mirišu od anglosaksonskih. Kakav to miris ima film "Neposlušni"? 

Ja mislim da ima miris pokošenog žita.

Kako su na film reagovali u inostranstvu? Kako je bilo pred američkom publikom kada ste film predstavili u Bruklinu?

Američka publika je jako zahvalna i otvorena što je generalno jako važno za film, a posebno za ovaj, jer ovaj nije film koji ti bilo šta servira na tacni već traži opuštanje i otvorenost, traži volju da kao i junaci otkrivaš stvari oko sebe. Tako da što su ljudi otvoreniji bolje prihvataju ovaj film, a što su zatvoreniji osećaju se napadnuto i ugroženo. Kao da ih neko huška na nešto za šta se nisu spremili. Mada i ti koji su zatvoreni dožive nešto samo što inicijalno to izraze kroz bes i tek posle shvate da im se nešto desilo. Meni je drago kada film emotivno pomeri ljude bilo da to formulišu kao pozitivno ili negativnu reakciju. Američka publika je voljna za razgovore. Imali smo jako duge razgovore posle filma.

Priča je univerzalna iako se dešava u Bačkim atarima, ali je lepo odgovorila na vaše ideje i dopustila da se igrate po njoj?

Sada me ljudi pitaju "Gde se to snimali", kako je lepo, a ja im odgovaram: "ljudi, to je sve oko vas samo tu lepotu ne vidite".

Da se opet vratimo na pojam slobode? To je očigledno vaše životno opredeljenje i okvir u kojem stvarate umetnička dela? Šta je zapravo za Vas sloboda? Sigurno nije neko lepršavo stanje duha, rekao bih?

Sloboda je za mene otvorenost prema životu i sposobnost da ukineš sve štake koje ti tu slobodu otežavaju i onemogućavaju. Ja bih volela da boravim u sadašnjem trenutku, i da sa puno otvorenosti puštam da mi se život dešava. Da budem dovoljna otvorena da me on vozi i vaja. Tako da mislim da ja nisam neki bogom dani reditelj koji je završio FDU i genijalno vidi svet i sada želi da to ponudi svetu, već sam ja naučila neki zanat što u suštini može da nauči svako. Ali zapravo ono što mi daje mogućnost da se bavim ovim poslom je ta otvorenost i kada radim film mogu unapred da zamislim puno stvari, ali ono što suštinski očekujem i želim je da se otvorim prema životu, da me on porekne, odvuče na neku drugu stranu, nasloni se na moju hrabrost, ponudi neku magiju.

Da li je istinski život moguć bez umetnosti?

Ja mislim da nije. Da mi je kojim slučajem zabranjeno da se izražavam kroz nekakvu konkretnu umetnost ja mislim da bi se razvila tehnika koja bi bila umetnost preživljavanja, a ta kreativnost koju koristite za bavljenjem filmom upravo koristite za obračunavanjem sa životom, tumačenjem života. Negde sam pominjala Gomrovičev citat u kome on kaže da ne voli da se izgubi u umetnosti i da umetnost nije eskapizam od života. Isto tako ja želim da sam tu i da živim, a da umetnost bude samo sredstvo za to. Umetnost nije nikakav estetizam.

Da li je život uvek u pravu?

Život je duhovit. Zavede vas i onda kada odustanete od njega. I vrati vas sebi.

Film će biti prikazan 30. novemba u nekadašnjem bioskopu "Sloboda" u Kuli. Da li imate neko posebno osećanje ili raspoloženje uoči predstavljanja – da tako kažem – pred kulskom publikom?

I tokom snimanja i premijerne festivalske projekcije u Novom Sadu ,na kojoj je bilo dosta kulske publike sam se uverila u veliku ljubavnost i odanost Kuljana. Bili su jako dobra podrška i u tom smislu se uopšte ne plašim. Ne želim da ih razočaram. Želim da im ponudim nešto što će ovaj grad činiti još lepšim. To je njihov film kao i moj jer uspeh nekog dela je mogućnost da ono komunicira sa ljudima i da ga ljudi doživljavaju svako na svoj način. Mislim da se postavila neke okidače koji će u gledaocima izazvati različite emocije i stvoriti neki emotivni sentimentalni kolaž koji će oni doživljavati kao svoj. U tom smislu se pokazalo da su ljudi koji žive na ovim prostorima bolje komuniciraju sa filmom „Neposlušni“.

Kula već dugo nema dobar prostor za prikazivanje filmova iako se filmovi u poslednje vreme prikazuju i u pozorišnoj sali Kulturnog centra u Kuli. Da li biste voleli da ovaj prostor "Slobode" ponovo zaživi i okuplja ljubitelje filmske umetnosti'? I da možda bude centar okupljanja mladih - i ne samo mladih već i svih onih koji se tako osećaju?

Apsolutno. Mislim da bi projekcija filma trebala da bude samo iskra koja podiže svest, ali ja bih nastavila da se zalažem za to, jer ja to radim i u Beogradu kada je reč o zamrlim bioskopima.Mnogi ljudi koji ovde borave dobili bi jedan važan kulturni milje i bile bi manje povučeni i depresivni, a više okrenutu jedni drugima. Oko tog Kulturnog centra koji bi se eventualno stvorio mogla bi da se akumulira grupa ljudi i da se vrši drugačiji uticaj na mlade jer nisu mladi ljudi krivi kada im se ništa ne nudi.

Usled teške ekonomske situacije i drugih društvenih okolnosti Kula je zapala i neki vid depresije, bezvoljnosti, letargije, dremeža. Da li imate neku ideju kako probuditi uspavanu energiju kod mladih ljudi? Kako ih prenuti iz drmeža da nešto urade i svoj život kreiraju dostojnim življenja?

Deo te letargije se svodi na lako primenjivanje izgovora. I na odustajanje. Letargija podrazumeva gomilu izgovora. Zbog toga bih ja volela da „Neposlušni“ budu iznenađenje koje kaže budi odgovoran.

I da budu poziv i drugima da vide lepotu tamo gde misle da je nema. Da ne vide samo kanal koji je zagađen već i neku žabu u tom kanalu. Lepota je svuda oko nas. Zbog toga bi volela da ovaj film inspiriše mlade i učini Kulu mestom u kojem su takve stvari moguće. Volela bih da se trgnu iz letargije i depresije i da možda ukoliko se ostvari ideja oko Kulturnog centra i bioskopa angažuju oko toga i da se bave nečim što donosi dobro. Ljude treba inspirisati i buditi. U svakom od tih mladih ljudi leži želja za tako nečim samo što ne postoji kontekst a oni nisu spremni da ga stvore ođednom.

Da li ste spremni za neka nova bekstva i lutanja? Da li ste u međuvremenu otkrili neke nove opsednutosti?

Koristim ovaj period distribucije i plasmana filma kao period akumulacije za novi scenario. Manje sam naivna, ima manje iluzija, ali tim bolje po delo jer to tera na veću autentičnost.

"Ako je metod rada hrabrost, lutanje, potraga, onda ti život poklanja darove, ako si uplašen i stegnut onda je to put koji nema veze sa magijom, a film je magija, iracionalna stvar", rekli ste uoči svetske premijere filma na američkom festivalu nezavisnog filma Sandens

Koje Vam je darove doneo film "Neposlušni"? Da li je vredelo?

Najveći dar "Neposlušnih" su ljudi, reakcije i emocije ljudi koje je film pobudio, kao i ideja da film komunicira. Jedan od darova je svakako i činjenica da je moj šestogodišnji sestrić, koji je imao 5 godina kada je video film, jedan od najtemeljnijih gledalaca filma i da je on taj film savršeno razumeo, a to je potvrda da su deca otvorena i da osete sve što treba. Film mi je pomogao da bolje razumem porodicu i predstavlja veliku katarzu. Takođe mi je doneo neka poznanstva i otkrio mesta na kojima nisam bila. Iako sam se puno mučila naravno da je vredelo zato što su sve vrednosti na kojima sam radila sačuvane.

Da li želite da pozovete Kuljane i Kuljanke da dođu i vide Vaš film?

Naravno. Želim da dođu u što većem broju. Ukoliko bude prepuna sala organizovaćemo nove projekcije. Oni će definisati dalji život filma u Kuli, a ja planiram distribucuju filma i u Kulturnom centru ukoliko bioskop bude neizvodljiv za dalju projekciju. Volela bih da što više ljudi iz Kule i drugih mesta iz opštine Kula vidi film i da im to ponudi neku novu vizuru Kule i svog života.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...