Izvor: Magyar Szó, 02.Dec.2015, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbeglički slučaj na jugu (2.)
Dok čekam dežurnog rukovodioca kampa, Dragan kaže da je na uobičajenom dnevnom sastanku pre podne, malo razgledam unaokolo. Već koliko se to može, pošto mi je policajac naredio da stojim tu, kod kapije, te ne mogu da se šetam baš kako i gde hoću. Bacim pogled u unutrašnjost velikog belog šatora kod kapije. Izbeglice stoje ispred stolova, preko puta njih civili koji kontrolišu dokumente i daju uverenja. Sa tim papirom ljudi prelaze u zgradu preko puta, gde sede policajci. Na stolovima >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << su računari i druge potrepštine za uzimanje otisaka prstiju, odnosno slikanje. Tu se popunjava i uverenje koje umesto pasoša svi nose sa sobom i na kojem, između ostalog, pored ličnih podataka stoji i da se u roku od 72 časa moraju javiti u jednom od stalnih prihvatnih centara za migrante gde mogu zatražiti azil. Ukoliko to ne učine, gube pravo da to kasnije učine i moraju da napuste teritoriju zemlje. Na vratima, na zidu zgrade, na oglasnim tablama ređaju se razni natpisi sa informacijama na arapskom i engleskom jeziku. Svi mogu pronaći informacije kao što su: kada kreće voz za Šid, da karta košta 15 evra, da je prevoz za decu do 12 godina besplatan i tome slično. Tu sam pročitao i da se do Beograda može putovati za 13 evra. Ko želi brzo da stigne do Šida može izabrati autobus koji za 35 evra, za šest ili sedam časova, stiže do tog grada. Tražim, ali ne mogu da nađem informaciju gde se nalaze ti prihvatni centri, ima ih više, gde migranti mogu zatražiti azil, ukoliko žele da ostanu u Srbiji. Ne nalazim ni informacije o tome kako se do tih prihvatnih centara može stići - ovakav centar postoji u Sjenici, Tutinu, Banji Koviljači, Bogorođi i Krnjači. I u tim pravcima idu vozovi i autobusi, ali ne mogu da saznam ništa o ceni karte. Dok razmišljam zbog čega ova informacija nije na oglasnoj tabli, ili je možda tamo, samo na arapskom, pa zato ne vidim, stiže dežurni rukovodilac kampa, službenik Republičkog komesarijata za izbeglice. Sreli smo se već kod Šida.
- Ne zadržavam se uvek ovde, nekad sam u Beogradu, nekad u Preševu, nekad u Šidu ili u nekom od centara za prihvat migranata. Mi komesari imamo svoj raspored prema kojem radimo. Zbog čega nema informacije o prihvatnim centrima na oglasnim tablama? To je suvišno jer ovu brošuru dobija svaki migrant, zajedno sa dokumentima koje im dajemo. Iz te brošure može da sazna ne samo gde treba da se javi u roku od 72 časa nego i kakva prava stiče ukoliko se javi. Naime, moje iskustvo govori da veoma malo izbeglica koristi ovu mogućnost jer je za sada svako samo u prolazu krozSrbiju. Nije isključeno da će se sa promenom okolnosti i ovo promeniti i da će tada više njih tražiti azil kod nas, ne samo zbog toga da bi ostali, nego više zbog činjenice što tako mogu dobiti na vremenu, kako bi na neki način stigli do svog cilja. U našim centrima se ni za jedan dan ne bi moglo smestiti toliko ljudi koliko ih dnevno stiže. Juče smo registrovali 2.900 izbeglica, dok u našim centrima trenutno ima mesta za 1.200 osoba – kaže naš domaćin.
Na dvorištu stoji zgrada nekadašnje fabrike duvana. Majstori rade oko nje. Gospodin Ristić me prvo vodi tamo. Pokazuje dve ogromne hale gde se očigledno završava sa radovima.
- Tu ćemo uskoro moći zbrinuti 300 izbeglica u zimskim mesecima. Sa postojećim montažnim zgradama i sa planiranim šatorima koji se mogu zagrevati, u ovom kampu će se moći odmoriti oko hiljadu izbeglica, čak i više dana. Kod glavnog ulaza, tamo, gde se vrši registracija, prostorije na spratu smo već uredili. Imamo dvadeset pet ležajeva samo za majke sa malom decom. Kada je hladno, kada pada kiša ili kada su bolesni, provedu ovde dan ili dva, inače se ne zadržavaju. Svako gleda da što pre nastavi svoj put – objašnjava Ristić.
Stižemo do zadnje kapije gde se ređaju mobilni toaleti, provlači se metalni kordon, dežuraju policajci. Izbeglice se upućuju u prolaz oivičen kordonom. Na kraju prolaza, pre nego što ih puste, prolaze kroz rutinsku kontrolu.
- Kod Miratovaca, gde ulaze u Srbiju, su i oni i njihov prtljag već detaljno pregledani. Svaki oštri predmet, svake makaze, svaki nož im je već oduzet. Znamo da su im te stvari potrebne, ali ih moramo uzeti jer su česta međusobna razračunavanja koja započinju pojedinom prepirkom, te se potom povlače i noževi.Tu su razni ljudi iz različitih zemalja koji ne trpe jedni druge i u tim okolnostima dovoljna je samo jedna varnica da se rasplamsa tuča. Na sreću ozbiljnijih incidenata još nije bilo – kaže.
Nastavljamo svoj put unutar kampa. Bacamo pogled u unutrašnjost jednog šatora gde volonteri jedne španske i jedne italijanske nevladine organizacije dele hranu, vruć čaj i toplu odeću. U drugom šatoru se greju više desetinablizu grejača na gas. I kod lekara se nalazi nekolicina izbeglica i svi se žale na prehladu. Kod šatora Crvenog krsta dobija se paket pomoći. Neko traži paket, nekome on i ne treba. Pored ovog šatora se može uhvatiti i WiFi, ali je niko ne koristi, barem ja ne vidim da se na ovom mestu masovno koriste mobilni telefoni. Opet stižemo do kapije. Sa Bandikom krećem za onim izbeglicama koje se već žure na autobus. Na ulici stoje dva autobusa. Ljudi ostavljaju prtljag i ulaze u autobus, gde plaćaju kartu, a čim se vozilo napuni, kreće prema Šidu. Na glavnoj ulici grada, pored kampa, u isto vreme mogu stati samo dva autobusa, dok ostali čekaju van grada. Već smo sa autoputa videli dugu kolonu od više stotina autobusa. Sve to liči nanekog ogromnog gmizavca koji na poljani vreba jedan grad.
