Izvor: Magyar Szó, 25.Jun.2015, 20:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde je prošlost još uvek važnija
Približavamo se dvadesetog godišnjici srebreničke tragedije: 11. jula 1995. godine snage bosanskih Srba su ušle u Srebrenicu odakle su odveli oko osam hiljada mladića i muškaraca koje su, u danima koji su usledili, i likviditali. Pred Savetom bezbednosti UN, Velika Britanija je inicirala usvajanje odluke o Srebrenici. Inicijativa je doživela raličite reakcije u regionu. Godišnjica i pomenuta odluka su ponovo u centar pažnje stavili ratna događanja. Sa direktorom Foruma za etničke odnose, >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << Dušanom Janjićem, smo razgovarali između ostalog i o razlozima zbog kojih ne možemo postići vidljivost rezultati procesa pomirenja.
- Premijer Aleksandar Vučić je izjavio da će se pokloniti pred žrtvama Srebrenice. Ove rečenice u regionu imaju veliki značaj.
– Prema mom tumačenju premijer je spreman da poseti Srebrenicu. Njegova izjava ima, međutim, i drugustranu, koja govori da će u Srebrenicu otići ako je to prihvatljivo za Bosnu i Hercegovinu. Tom rečenicom je postigao da se smanji bojazan organizatora komemoracije, sad, naime, zavisi od njih da odmere sigurnosne, političke i druge rizike.
Tu se ne radi samo o Vučićevoj poseti. Razmišljanja u vezi Srebrenice su danas daleko od onoga čemu su se ranije mnogi nadali. Mnogi su mislili da će 20 godina nakon genocida u krugovima političara, u njihovim izjavama, biti puno više razuma, manje instrumentalizacije onoga što se desilo i da će biti više volje za pomirenjem. Ubeđen sam da se ova očekivanja nisu ispunila i da su ranije procene u vezi ovih dešavanja bila pogrešna. Bosna i Hercegovina, odnosno njeni političari još uvek ne gledaju na evropsku budućnost kao na nešto što je važnije od događaja iz prošlosti. Zapravo u tome je mogući rizik: ne sumjam da je srpski premijer spreman da ode u Srebrenicu, ali nisam potpuno siguran da će do ove posete sad zaista i doći.
- Koliko je na premijera uticala britanska inicijativa da da ovakvu miroljubivu izjavu, uopšte, kolika je važnost ovog dokumenta?
– Mora se konstatovati da je nacrt rezolucije za premijera poznat već mesecima, što je na kraju priznao i ministar inostranih poslova Ivica Dačić. Bila bi potrebna ozbiljna analiza da konstatujemo kada je o ovom dokumentu informisan Vučić. Ja mislim da je on bio posledni koji je od strane MIP-a upoznat sa tekstom. Nakon toga smo bili svedoci pritisaka koje je ministar inostranih poslova vodio prvenstveno preko Večernih novosti: Dačić je bez odgovarajućih argumenata, bez pravih razloga, napadao nacrt odluke, stvarajući atmosferu u javnosti da je ova odluka uperena protiv Srbije i protiv Srba, da ona sadržava kolektivnu krivicu države i nacije. Premijer je prilikom donošenja svoje odluke morao da računa i sa njegovim posledicama u napetoj situaciji u koju je javnost dovedena. Mislim da je njegov stav prihvatljiv: krajnju odluku je ostavio onima koji zaista mogu odlučivati o tome. Mislim da ovo pitanje nije uticalo na premijera kada je razmišljao o tome da li da ode na komemoraciju. Mnogo je više razmišljao o eventualnim posledicama njegove odluke: mislim tu prvenstveno na unutarstranačke, javne, političke i sigurnosne posledice.
- Da li vidite šanse za usvajanje ove rezolucije?
– Sve zavisi od velikih sila, odnosno, od njihovog dogovora. Ja mislim da bi bilo dobro da se prihvati ovaj dokument. Mislim da je sramno za međunarodnu zajednicu da ni danas ne postoji dan u kalendaru kada se možemo prisetiti žrtava genocida. Bilo bi veoma pozitivno da postoji ovakav spomen-dan žrtvama i mislim da bi bilo dobro da u obrazovnim sistemima svugde dobiju mesto činjenice vezane za genocide i za ratne zločine. Ako bi se to dogodilo, manje bi se moralo strepiti od buđenja neofašizma i neonacizma u Evropi. Može se reći da je Evropi potrebna ovakva odluka i ovakav spomen-dan kao politička podrška. Srbija nema čega da se boji ako se ova rezolucija prihvati.
- Koliko smo danas daleko od istinskog pomirenja?
– Nažalost, još uvek smo veoma daleko, i moramo preći još veoma dug put da dostignemo taj cilj. Kako u devedesetima tako i danas, ovaj proces otežava politička, intelektualna i privredna elita. Elita koja svoju vlast, svoj monopol i svoj uticaj gradi zahvaljujući ratnohuškaštvu, šovinizmu i podršci kriminala.
