Izvor: Politika, 24.Okt.2012, 16:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U prvoj vatri

Svetomir S. Đukić (1882–1960), divizijski general u vojsci Kraljevine Jugoslavije, kao dvadesetogodišnji oficir Kraljevine Srbije bio je učesnik Prvog balkanskog rata. General Đukić, inače osnivač srpskog i jugoslovenskog olimpizma 1910, ostavio je za sobom obimne memoare u kojima je opisao zbivanja i ljude u periodu od 1903. do 1918. godine. Zahvaljujući ljubaznosti njegovog sina, primarijusa dr Dušana Đukića, ,,Politika” će u nekoliko nastavaka ekskluzivno objaviti svedočenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << generala Svetomira Đukića o Kumanovskoj bici. Njegove memoare, koji sada prvi put izlaze pred lice javnosti, uskoro će objaviti ,,Službeni glasnik” iz Beograda.

10.(23.) oktobar 1912.god.

Sasvim obično jesenje jutro. Iznad reke Pčinje, povlače se laki pramenovi magle.Sunce se čas probije a čas zađe za oblake koji su pokrili vrhove Šare i Kozjaka. Vrane preleću u beskrajnim jatima preko nas i gube se negde iza Nikuljanskog visa. Vojnici veselo dovikuju jedni druge; kuvari pristavili ručak, a komordžije i mitraljesci vode konje na vodopoj ka Pčinji.Oficiri se briju i umivaju. Oni koji su gotovi ranije, sede i piju kavu i rakiju i pogleduju da li će biti lepo vreme ili će biti kiše.Sve je normalno, svakidašnje.

Odjednom pucanj topa sa predstraže. Zatim još nekoliko. Šta je sad? Valjda se pojavila neka turska patrola. Ali, pucnji ne prestaju iako bi se to najviše želelo. Neki konjanici dođoše spreda i u prolazu pričaju da je jedna naša konjička, oficirska patrola doprla do Bugarinja i izvestila je da neka turska komora beži ispred Stepine armije, koja je potukla Turke oko Ćustendila i Krive Palanke. Vele da ima mnogo zarobljenika i plena. Obuzima nas optimizam. Ponekima naviru suze na oči od radosti. „Sjajan je naš Stepa!”,govore.

Ali, pucnji nikako ne prestaju i to nas jako nervira.

„Zbor! Ispred sela!”,viču neki glasovi po selu.

„Šta ćemo sa pristavljenim ručkom?”, pitaju kuvari.

„Izvrći kazane!Kakav ručak i trči što pre na zborno mesto”, naređuju starešine.

„Oho! Kad se žuri, ne valja”, misle vojnici i pesimizam obuzima sve.

Ja dotrčah do svoje kujne i naredih da ne izvrću kazane sa pristavljenim jelom. ,,Sve će se brzo svršiti, nije ništa ozbiljno”,govorim kuvarima, a i da bih umirio vojnike; u tom, naredih da ostave torbe u selu i da iziđu samo sa oružjem na zborno mesto.Ovo unese nade da će se sve dobro svršiti i kod ljudi se podiže duh.

Kad sa četom iziđoh ispred sela, puk je bio već krenuo i odmakao dve, tri stotine koraka u pravcu kamenjara, gde smo bili juče. Bataljoni su bili u gustim, smaknutim porecima.Ubrzanim korakom stigosmo uskoro puk i četa uđe na svoje mesto. Kapetan Matić, riđ, mršav od zloće, čudno se podsmehnu. Ja sam se pravio da nisam primetio taj podrugljiv osmejak. Odavno ga znam kao pakosnog, zluradog čoveka, pa sam mislio da je takva njegova priroda. On je i sa vojnicima bio surov. Sa njegovog čela nikada nije silazila bora.Uvek namrgođen, grdio je vojnike i za najmanju grešku je ljude kažnjavao. Svoje potčinjene uvek je držao daleko od sebe i ni sa kim nije bio intiman. Ciničan, uživao je da ulovi mlađeg u kakvoj grešci i da ga pred drugima maltretira.Ustvari, Matić je brižljivo pratio sve moje pokrete i tek kasnije sam saznao zbog čega je on to činio.

Napred topovi ubrzavaju paljbu. Nemir se povećava. Stade padati i sitna kišica. Prelazimo preko pooranih njiva i noge se klizaju preko grbavih brazda. Nekima ostadoše lakovane kaljače u raskaljenoj, lepljivoj oranici. Idemo užurbano; svi teško dišemo i duvamo: pred očima mutno. Stigosmo na ledinu iza kamenjara i naša dva bataljona se zaustaviše, a prvi i drugi bataljon produžiše dalje, napred. Topovi grme a čuju se i mitraljezi ispred nas, znači da su Turci blizu i da napadaju oni. Svi ozbiljni i zabrinuti, niko se nije nadao ovako brzom sukobu. Odjednom, iznad naših glava, obrazovaše se četiri bela klobuka, a potom još nekoliko.

„Aeroplani”, viknuše neki.

„Šrapneli!Klekni!”,komanduje komandant bataljona.

Vojnici kleknuše na vlažnu zemlju. Male, okrugle kuglice padaju sa velike visine i ne nanose nikakve gubitke. Jedna granata prozvižda visoko iznad nas i svi instiktivno pognusmo glave. Kapetan Pavle, uvek u pozi, stoji pravo i smeškajući se dobaci krto:

„Što se klanjate turskim granatama?”

U tom trenutku prozvižda i druga granata, ali mnogo niže. Opet svi pognuše glave, pa sad i kapetan Pavle. Malo postiđen, on se diže naglo i ode na kameniti čuku. Stojeći potpuno otvoreno, stade mahati sabljom u krugu, prkoseći turskoj artiljeriji i ne obazirujući sa na proređeno zviždanje puščanih zrna.Ovaj postupak proizvede efekat za kojim je on žudeo.To preterano samoljublje, taj večni život pred ogledalom i glumljenje pred samim sobom jeste onaj sentimentalni egoizam, koji je u stanju da učini sve radi jednog stava za koji misli da mu lepo stoji. Ovakve prirode ne rade što im srce ište ili što služba zahteva nego ono što im lepo stoji. Oni žele da se pokažu, ne štedeći ni sebe ni druge, svoje ljude. Aristokrate po rođenju i po karakteru, oni ne mogu nikad biti kukavice. Ova vrsta ljudi daje dobre junake, ali ne uvek i dobre vojskovođe.

(Sutra: Zviždanje granata koje kida nerve)

objavljeno: 24.10.2012.
Pogledaj vesti o: Vojska Srbije

Nastavak na Politika...