Izvor: Politika, 22.Dec.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je ugled vojske
Generali Vojske Srbije mogu definitivno da odahnu, neću da tvrdim da mogu mirno i da spavaju, ali gledajući na TV raspravu u skupštini, posebno o učešću naših vojnika u mirovnim misijama u svetu, vojska ostaje miljenik nacije
Krajem godine u onoj bivšoj Jugoslaviji, koju mnogi ovde smatraju uzrokom svih srpskih nesreća, ministar odbrane branio je pred narodnim delegatima vojni budžet u parlamentu. Toliko i toliko para, vojne pretnje za državu takve su kakve su. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Prilično jasno sa definisanim izazovima, zvali se oni NATO, ili Varšavski pakt. Finansijski alibi nikada nije korišćen za sopstvene greške, niti se tim putem tražilo pokriće za nedovoljnu efikasnost sistema. Naravno, ona je država propala sa svojom armijom, zašto, to je neka druga priča. Ipak, nedavna rasprava o nekim vojnim pitanjima u parlamentu Srbije dovodi me do dileme je li sadašnje postupanje u vojnim poslovima više posledica mučnog prilagođavanja stvarnosti ili pokušaj teorijskog obrazloženja koncepcije o jednom sistemu? Odnosno da li sistem odgovara svrsi? Jer, generali Vojske Srbije mogu definitivno da odahnu, neću da tvrdim da mogu mirno i da spavaju, ali gledajući na TV raspravu u skupštini, posebno o učešću naših vojnika u mirovnim misijama u svetu, vojska ostaje miljenik nacije. Ipak, čega sve nije bilo u toj raspravi, od školskog dociranja kako je Indonezija najbrojnija muslimanska zemlja (Šormaz), to, naravno, nismo znali, do nazivanja američkog sekretara za odbranu generalnim sekretarom (Mićić), i do tvrdnje da članice NATO nikada nisu međusobno ratovale (Ostojić). Grčko-turski rat oko Kipra iz 1974. koji je trajao punih sedam dana možda se nije učio u našim školama, pa se valjda nije ni dogodio.
Uglavnom, rasprava se, uz male izuzetke, pretvorila u pravu odu učešću naših vojnika u mirovnim operacijama, pa me čudi što poslanik Dragan Šutanovac nije jače i naglašenije zahvalio novoj ekipi u Ministarstvu odbrane što samo nastavljaju njegovim putem. Bilo je tu i klasičnih, teatralnih nastupa o slanju srpskih kopljanika u misije izvan Srbije u 14. veku, pa o Sretenjskom ustavu iz 1835. sve do davno potrošenih sintagmi, da bi trebalo da budemo „izvoznici bezbednosti, a ne uvoznici”. Formula uzeta iz intervjua sa naslovne strane lista „Džejns difens vikli” načelnika Generalštaba rumunske vojske od pre pet godina, kada su Rumuni slali svoje vojnike u Avganistan. Naši bivši iz Ministarstva odbrane „drpili” to od Rumuna, naši sadašnji to preuzeli od bivših.
Pa onda tugaljive ocene „da je vojnički život težak”, da se „mora raditi i po kiši i po snegu i na terenu”, defetističke izjave „da smo toliko mali da ne možemo da odlučujemo o sebi”, do pitanja „kakva je obuka naših vojnika za mirovne misije”. Pitanje kakva je obuka naših vojnika za odbranu ove zemlje, niko nije postavio. O da, neko od genijalaca je postavio i pitanje kada će srpski vojnici u misijama biti pod našom zastavom i sa našim amblemima? Nije obavešten da od prvog dana srpski vojnici u tim misijama imaju srpske ambleme i srpsku zastavu.
Ono što mi je u svemu tome izgledalo „nategnuto” jeste stav da naši vojnici u mirovnim misijama dramatično podižu ugled i vojske i Srbije. Izvinite, ko je to, čime i gde izmerio? Koji je to kriterijum za merenje ugleda? Gde se to vidi? Možemo li da kvantitativno i kvalitativno postavimo jednačinu tipa „ulaz-izlaz”, odnosno naši vojnici u mirovnim misijama i odluke Haškog tribunala, plus stavovi Brisela i Vašingtona o Kosovu?
Ovde ne pomaže ni pozivanje na bivšu SFRJ, jer JNA nije sticala ugled za sebe i za državu time što je bila u mirovnim misijama, već zato što su divizije JNA izlazile na sve naše granice kada god je to zatrebalo. Kao što general Jović nije postao komandant snaga UN na iračko-iranskoj granici zato što su vojnici JNA u sastavu snaga UN bili ugledni vojnici na Sinaju 1967. Bili su dobri, ali kada su ih Izraelci ljubazno zamolili da se uklone, to su i uradili. Da me neko pogrešno ne shvati, nemam ništa protiv učešća naših vojnika u mirovnim misijama, ali dajte da to ne glorifikujemo, jer to ne rade ni druge mnogo ozbiljnije zemlje od nas. To su strogo plaćeničke misije, ko hoće da dobro zaradi to je u redu.
Usput, da li neko zna kakav je ugled vojske i države Fidži? Ili Malavija, Ruande, Toga, Gvatemale, ili Papua Nove Gvineje? Mislim da to niko ne zna. Fidži ima u mirovnim misijama 616 vojnika, Malavi 882 vojnika, Ruanda je poslala čak 3.257 svojih vojnika u mirovne misije, Togo 542, Gvatemala ima 322 vojnika i policajca od Konga do Sudana... A Srbija u devet mirovnih misija ima 110 pripadnika oružanih snaga. Je li Ruandi nešto pomoglo oko ugleda vojske i države tih 3.257 vojnika u mirovnim misijama? Izrael ima vrlo poštovanu vojsku, ali nijednog vojnika u mirovnim operacijama. Sređuju prvo kod kuće...
Vojska Srbije verovatno je moralno najzdraviji deo društva, ona, zapravo, i najkompaktnije ulazi u svakodnevni život i svest masa. Upravo zato ne sme se dozvoliti da u tehničkom pogledu zaostaje za susedima. A već zaostaje. To je bitna debata za parlament kada je vojska u pitanju, a ne pirati u Somaliji...
Miroslav Lazanski
objavljeno: 22.12.2012.
Pogledaj vesti o: Vojska Srbije
.jpg)
