Izvor: Politika, 26.Okt.2014, 16:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme je da slavimo svoje pobede
Želja mi je da budemo grad prepoznatljiv ne smo po istoriji, već i po tome što smo početna stanica budućnosti
Pre tačno šest meseci, Siniša Mali izabran je za gradonačelnika Beograda. Kraj polugodišta krunisan je desetodnevnom proslavom 70. godišnjice oslobođenja grada u Drugom svetskom ratu, uveličanom posetom ruskog predsednika Putina i vojnom paradom.
– Prisustvovao sam mnogim manifestacijama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje je od 10. do 20 oktobra grad organizovao povodom Dana oslobođenja. Svuda sam susretao građane koji su isijavali ponos i dostojanstvo. Da ne govorim o desetinama hiljada ljudi koji su došli da vide vojnu paradu. Takva osećanja pomažu da se s mnogo više vere u sebe ide dalje. A nama treba ta pokretačka energija – kaže Siniša Mali.
Posle niza godina u kojima je 20. oktobar bio marginalizovan, gotovo prećutkivan, za mnoge je bilo iznenađenje ovako snažna reafirmacija partizanskog narodnooslobodilačkog pokreta.
Ako ne odate počast ljudima koji su dali ili rizikovali svoje živote za našu slobodu – onda iz istorije ništa niste naučili. I drugo, krajnje je vreme da počnemo da slavimo sve svoje pobede. Ako smo u tih deset slavljeničkih dana uspeli da sami sebi pokažemo i dokažemo da imamo prošlost na koju možemo da budemo ponosni, onda je sve ovo i te kako imalo smisla. Sećanje na slavnu prošlost zapravo je prihvatanje obaveze da njene poruke i pouke nećemo izneveriti. Zato sam u govoru na Svečanoj akademiji povodom 20. oktobra istakao da je Beograd posle desetina godina stagnacije ponovo spreman da se pokrene i da se pojavi pred Evropom i čitavim svetom.
U tom pojavljivanju pred Evropom i svetom, veliki značaj dat je Paradi ponosa, koja je krajem septembra održana u Beogradu.
Bio je to izuzetno bitan događaj. Ako smo otvoren grad, ako govorimo da je Srbija deo sveta, ako hoćemo da budemo kosmopolitska sredina – moramo da poštujemo različitosti, da uvažavamo drugačije od sebe. Zato sam se i pridružio učesnicima Parade ponosa, da kao gradonačelnik Beograda potvrdim takva opredeljenja. I to je bila dobra odluka, u svet smo poslali pozitivnu sliku o sebi.
Žandarmerija je tog dana pretukla Andreja, brata premijera Vučića i vašeg brata Predraga. Vi ste se povodom toga oglasili kratkom izjavom, samo potvrdivši da se to dogodilo.
Samo braća znaju koliko im je teško i koliko pate kada se onom drugom nešto loše desi. Ja nisam znao gde se nalazim tog dana kada sam čuo šta mu se dogodilo. S obzirom na moju poziciju, šta god da sam rekao ili uradio bilo bi shvaćeno na pogrešan način.
A ovako je bilo komentara da vi svog brata volite manje nego što premijer voli svog brata...
Eto tako vam je to. Kad je Aleksandar na konferenciji za novinare rekao da mu je njegov brat najznačajniji na svetu, šta posle toga reći? Ako neko zbog toga što isto to nisam ponovio zaključuje da svog brata manje volim, šta ja tu mogu. Da sam se izjašnjavao o tome što se Predragu dogodilo, skrenuo bih pažnju s Parade ponosa, o čijoj važnosti za Beograd sam već govorio.
Zato sam odlučio da ono što je važno za grad, a to je Parada, stavim ispred onog što je meni lično bitno. A ono što osećam prema bratu i to kako smo mi taj dan preživeli, samo nas dvojica znamo.
Da li znate kako teče istraga u vezi s tim incidentom?
Verujte da ne znam ništa više od onog što mogu da vidim i pročitam u medijima. Ne želim ni da se raspitujem, neka oni čiji je posao da rasvetle slučaj obave svoju dužnost.
Ime Andreja Vučića vezuje se i za vaš ponovni angažman u državnim strukturama, najpre na mestu savetnika za finansije u kabinetu Aleksandra Vučića, tada potpredsednika vlade?
Moj brat i Andrej su drugari, s njima sam često pričao šta i kako bi moglo da se uradi, pa se tako i rodila ideja da budem savetnik za finansije u Vučićevom kabinetu. Ja sam se dvadeset godina bavio savetovanjem u oblasti finansija i restrukturisanja kompanija. Od 2001. do 2003. bio sam najpre pomoćnik ministra za privatizaciju a zatim direktor Centra za tendere. Posle toga sam osnovao vlastitu firmu koja je dobro radila, ostajalo mi je i dovoljno slobodnog vremena za porodicu i sebe. Mislio sam da više nikada neću raditi za državu. Onda se dogodilo da je Aleksandar Vučić došao u priliku da nešto izmeni u ovoj zemlji. Iz razgovora s njim zaključio sam da ima viziju sasvim drugačije Srbije, koju delim i ja. I tako sam se u decembru 2012. pridružio njegovom timu.
U to vreme su i počeli intenzivniji kontakti s Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Da li je to bila vaša zona odgovornosti u Vučićevom kabinetu?
Naš dogovor jeste bio da se bavim Emiratima, ali već posle desetak dana moja zaduženja su proširena na kontakte sa svim investitorima kao i na problematiku iz sfere privrede i finansija. Bio je to proces u kome sam, verujem, doprineo da Aleksandar shvati na koji način mogu da se konsoliduju javne finansije, privuku investitori i zaposli što veći broj ljudi.
Da li se ta doktrina može predstaviti kao put ka EU na pogon investicija iz Rusije, Kine, Emirata?
Kada kao država trasirate put svoje ekonomije i privrede, vrlo je važno da imate raznovrsnu investicionu bazu. Globalna ekonomija funkcioniše tako da kriza ne pogađa sve istovremeno, kad jedni pokleknu, drugi se uzdižu. Arapski investitori su u ovom trenutku najpoželjniji na svetu. Imaju novac, ali i vrlo ozbiljne zahteve. Privilegija je imati ih kao ulagače.
Kakvi su Arapi kao poslovni pregovarači, imaju li neke specifičnosti u poređenju sa zapadnim investitorima?
Oni mnogo polažu na obrazovanje saradnika i savetnika. Ja nisam upoznao nijednog ko ima manje od diplome Harvarda, uz pojedina zvanja koja nemaju ni elitni menadžeri na Zapadu.
S njima nije ni lako ni jednostavno pregovarati. Ali, i mi znamo šta želimo i šta nudimo. Pregovori s „Etihadom” u vezi s formiranjem „Er Srbije” bili su izuzetno teški i složeni, ali smo uspeli da vlada bude vlasnik 51 odsto aviokompanije, a „Etihad” 49 procenata. I danas, godinu dana kasnije, „Er Srbija” je primer najuspešnije konsolidacije jedne avio-kompanije u Evropi ikada.
Stvaranje „Er Srbije” je vaš „majstorski rad”?
Radije bih rekao da sam vodio tim koji je taj posao uspešno okončao i da s njima delim zasluge.
Šta je s ulaganjima kompanije „Mubadala”? Najavljivano je da će oni, najverovatnije u Surčinu, izgraditi fabriku čipova?
Ta priča se odvija etapno. Najpre je u planu otvaranje istraživačkog centra, gde bi trebalo da bude angažovano pedesetak doktora nauka. Oni sada sondiraju naše univerzitete i procenjuju da li imamo kadrovski potencijal za takav centar. Ako to uspe, išlo bi se na izgradnju fabrike čipova na teritoriji Beograda, što je investicija od tri, četiri milijarde dolara.
Na osnovu premijerovih izjava stekao se utisak da ćemo tu fabriku dobiti mnogo brže?
Ne, ne, ne. Treba znati da „Mubadala” ima tri takve fabrike, u Njujorku, Singapuru i Drezdenu. Da bi se probili u tako uski krug, treba ispuniti mnoge preduslove, kadrovske i infrastrukturne. Zato će se i raditi fazno, ukoliko ispunimo navedene preduslove.
Da li možete da zamislite Beograd kao meku za visokokvalifikovane „gastarbajtere” iz čitavog sveta?
Naravno. Ali nije sve samo u poslu. Moramo da ih privučemo i tako što ćemo od Beograda stvoriti mesto za život koje će imati sve što i sredine iz kojih ti ljudi dolaze, a da pri tom sačuvamo naše specifičnosti, zbog kojih smo i sada poželjna destinacija.
Kako vaše kolege gradonačelnici iz zemalja regiona gledaju na sve što je do sada u Beogradu urađeno i što se planira? Da li nas ponovo doživljavaju kao grad u koji vode svi putevi?
Kako da ne. Želja mi je da ne budemo samo grad prepoznatljiv po istoriji, već i po tome što smo početna stanica budućnosti. Nameravamo da dogodine organizujemo samit gradonačelnika glavnih gradova zemalja regiona, ali nećemo ostati u lokalnim okvirima. U sredu se srećem s gradonačelnikom Londona, u decembru ove ili u februaru naredne godine u posetu dolazi gradonačelnik Moskve, tom prilikom ćemo potpisati sporazum o saradnji naša dva grada. Sledeće godine je i 25 godina od potpisivanja sporazuma o saradnji Beograda i Pekinga. Tim povodom ćemo napraviti veliki skup. Gradonačelnika Pekinga sam pozvao da bude moj gost u decembru, kada u Beograd dolazi kineski premijer i kada ćemo svečano otvoriti most „Mihailo Pupin”, između Zemuna i Borče.
Biće to u vreme samita premijera država istočne i centralne Evrope?
Da i tome se skupu izuzetno radujem, po veličini i značaju takav samit nismo imali od Titovih vremena. Naravno da će se Beograd tom prilikom pokazati u najboljem mogućem svetlu – kao ekonomski, kulturni pa i finansijski centar regiona.
To je prilika i za promociju „Beograda na vodi”?
Tako je. Aktivnosti u tom pravcu će se intenzivirati kada na proleće počne gradnja. Ali, smatram da je važno objasniti: ne gradimo mi Beograd na vodi radi Beograda na vodi. Ono što je za grad važno jeste izmeštanje Glavne železničke stanice na Prokop i dislociranje autobuske stanice na Novi Beograd. Sada imamo istorijsku šansu da te davnašnje zamisli realizujemo, a prostor Savskog amfiteatra otvorimo za izgradnju atraktivnog kompleksa. Imamo ozbiljnog investitora, kompaniju „Igl hils”, koji se već potvrdio u realizaciji ovakvih projekata. Naše je da raščistimo teren i pripremimo im dozvole za gradnju.
Takav kompleks podrazumeva ogromno infrastrukturno opremanje, vodovodnu i kanalizacionu mrežu, napajanje strujom, gasom, saobraćajnice...
U pregovorima smo došli do rešenja da do granica kompleksa radove finansiraju grad i republika, a unutar „Beograda na vodi” – investitor.
Ta ulaganja nas očekuju u godini u kojoj će Beograd nositi breme dospelih kreditnih obaveza od 83 miliona evra, što je gotovo petina budžeta grada?
Grad će ispoštovati obaveze prema svim poveriocima. Tačno je da je sledeća godina najteža u istoriji grada Beograda, kada nam dospevaju na naplatu krediti koje je uzela prethodna gradska vlast. Bez obzira na to što su to nasleđeni dugovi, njihovo uredno vraćanje je naša obaveza. Time bismo pokazali ozbiljnost i fer odnos prema poveriocima. Bez toga se ne može graditi poverenje na duže staze.
Darko Pejović
objavljeno: 26/10/2014
