Izvor: Kurir, 20.Nov.2010, 08:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VOLJNO
Kad sam bio mali, tata i mama su me vodili na vojnu paradu da vidim tenkove, topove, avione, uniforme i puške, a ja sam se trudio da izračunam koje godine ću i ja da uzmem pušku u ruke i odužim dug otadžbini. I izračunao sam da će to biti 1994.
Moj prvi poziv iz vojnog odseka stigao je u zimu 1992 - bio je leden kao januar i suvoparan kao Milorad Komrakov. Već samo gledajući u taj beli papir sa datumom nažvrljanim >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << hemijskom i vremenom pojavljivanja u vojnom odseku, mogao sam da osetim sve te prozore koji ne dihtuju, sve te čučavce, sve te izgrebane gelendere po kojima golobradi uniformisani nesrećnici urezuju svoja beznačajna imena, sve te znojave podoficire sa krvavim beonjačama, što se deru, što ti jebu majku, što ti vade dušu, što od tebe stvaraju čoveka...
...i odlučim ja da to ipak nije za mene. I sledeće što znam, zvoni telefon u sedam ujutru. „Jesi ti Marko Vidojković?“ Ženski glas. Leden kao straža u februaru. „Jesam.“ „Što se nisi javio na regrutaciju?“ „Odakle vam ovaj broj?“ „Hajde, svi tvoji drugovi su već bili na regrutaciji.“ „Nisu.“ „Šta si rekao?“ „Ništa. Mislim da ste pogrešili broj.“ „Kako kad si rekao da si Marko Vidojković?“ „Zezao sam se, hteo sam da čujem šta ste hteli od tog Vidojkovića.“ „Hajde, obuci se i odmah dolazi u vojni odsek!“ „Do viđenja.“
Od tad više nikad nisam razgovarao preko fiksnog telefona, zbog čega mi danas dolaze računi od petsto dinara. Tako je, početkom devedesetih, počela da izrasta generacija simulanata, lažnih ludaka, lažnih vlasnika sjebanih bubrega, onih koji izazivaju povišen pritisak ždranjem kile soli pre lekarskog pregleda, vrištača po hodnicima vojnih institucija, razbijača vrata psihijatrijskih ordinacija i ostalih, kojima ni na kraj pameti nije bilo da se otadžbini odužuju za bilo šta, pošto je u stvari trebalo da joj jebu majku jer je bila loša otadžbina.
S druge strane, rađala se generacija pripadnika gubitničke vojske, kojima su jedini dobijeni ratovi bili oni protiv regruta koje je murija u pidžamama pronalazila kod tetke na gajbi i privodila ih da dobiju vojni raspored i da se, nakon toga, smesta upute na odsluženje vojnog roka.
Tako je, jelda, počela da se rađa i generacija nesrećnika uhvaćenih, privedenih i nateranih na boravak u kasarni, koji je (devedesetih, makar) značio pre svega hektolitre alkohola, seoske lepotice sumnjivog zdravstvenog stanja, promrzline, zalutale metke, eksplodirajuća skladišta, fantomske ubice gardista, srčane napade ljudi za koje je neko verovatno mislio da su simulanti, čučavce o kojima se ispredaju legende i ponekog druga do groba, kojeg čovek ipak može da nađe i u vrtiću.
Oni koji su služili vojsku imali su priliku da im NATO prosipa bombe na glavu, da gledaju pijandure kako pucaju civilima u slepoočnice, da gledaju pijandure kako maltretiraju slabije od sebe i da gledaju brkate podoficire kako neguju žile ludare na čelu, urednim iživljavanjem nad regrutima od kojih treba da naprave „ljude“.
O civilnom služenju vojnog roka (kod kuma, upravnika groblja, gde je dovoljno da dvaput nedeljno dođeš da grabuljaš oko spomenika i da se osetiš kao da si na manevrima kod Bujanovca), neću ni da govorim.
Ne u NATO. Niti u bilo šta slično. Nabijte puške sebi u dupeta.
.jpg)
