Izvor: Večernje novosti, 15.Okt.2014, 23:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Potpukovnik Nenad Parčina: Ponovo bih gazio strojevim korakom

VOJNA parada u Beogradu 9. maja 1985. godine. Desetine hiljada gledalaca tiskaju se na platou ispred Savezne skupštine željni da vidi sve što moćna JNA želi da prikaže. Na svečanoj tribini državno, partijsko i vojno rukovodstvo, borci, gosti iz sveta. Uz zvuke svečanog vojnog marša kreće paradni poredak. Promiče prvi podešalon, a zvuke svečanog marša, polako nadjačava oštar, odlučan, ujednačen zvuk strojevog koraka >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << pripadnika drugog podešalona... Prvo veće oduševljenje publike izazivaju pripadnici vazduhoplovnih vojnih akademija iz Zemunika i Rajlovca. U formatu 12h12, njih 144 gaze kao jedan. Uvežbani, sigurni, ponosni. Njihov „najvažniji čovek“ - čeoni desni - kapetan je prve klase, magistar Nenad Parčina, profesor elektronike na Vazduhoplovnoj vojnoj akademiji u Zadru. Njega i njegov ritam, dužinu i brzinu koraka prate svi u podešalonu, pa se „ravnaju“ po dubini i dijagonali... Ako on pogreši, pogrešiće svi! - Oni koji su služili vojsku znaju da je biti čeoni desni na vojnoj paradi velika čast, priznanje i odgovornost - priseća se sada potpukovnik dr Nenad Parčina (61), beogradski zaposleni penzioner zaokupljen modernizacijom radarskih sistema. - Za to mesto biraju se najbolji, oni sa zavidnim biografijama. To nije samo čast za oficira nego i za njegovu porodicu, a meni je pripala jer sam bio najmlađi magistar elektrotehnike u JNA. Kada je saznao da će na paradi u Beogradu predvoditi vazduhuplovce, kaže, njegovoj sreći nije bilo kraja, iako je bio svestan ogromne odgovornosti koju ta „funkcija“ nosi. - Pripreme smo počeli u Zadru već krajem januara. Gotovo pola godine vežbali smo čuveni, nimalo lak strojev korak dug 75 centimetara sa kolenom u visini struka, kojim danas maršira i Vojska Srbije. U martu su nam potom došli akademci iz Rajlovca, a onda smo početkom aprila svi prebačeni u Beograd. Za paradu smo, na Obrenovačkom putu, vežbali danonoćno sa svim učesnicima. A bilo nas je, koliko se sećam, oko šest i po hiljada vojnika i akademaca. Vremena za druženje nije bilo - priča Parčina. Kako je ovih dana pripadnicima Vojske Srbije, kaže, može da pretpostavi. - Znam da im nije lako, ali sam siguran da jedva čekaju da parada počne, da sve što mogu prikažu narodu. Jer, parada se, istinski, u suštini, priprema za narod. To je prilika da se pokaže divna prisnost između naroda i njegove vojske. Prisnost koja je u slučaju srpskog naroda duboka i posebno izražena. Pogledajte samo koliko je oduševljenih posmatrača ovih dana na probama. Tako je bilo i te 1985. Narod je i na probama i na samoj paradi klicao, pozdravljao, plakao. Verujem da će tako biti i danas - podseća se naš sagovornik, očiju punih suza. Iako je, tvrdi, vojna parada posebno važna za državu, građani joj se, ipak, najviše raduju, nestrpljivo iščekuju i mesecima prepričavaju: - Oficir ode iz vojske, ali ona ostaje u njemu. Prošle su dve i po decenije, ali verujte mi da bih i danas s ponosom učestvovao na vojnoj paradi i gazio našim strojevim korakom. GREŠKE NA GENERALNOJ PROBI - SEĆAM se da su nam na asfaltu iscrtali zelenu liniju koju su svi čeoni desni pratili. Na generalnoj probi se, međutim, ispostavilo da nije bila dobro „upravljena“ pa su svi podešaloni, praktično, doživeli fijasko. Linija je uz pomoć lasera sutradan ispravljena i na paradi je sve bilo „pod konac“ - zadovoljno priča potpukovnik Parčina.

Nastavak na Večernje novosti...