Izvor: KMnovine.com, 22.Nov.2020, 23:52
Upokojenje, opelo i biografija Njegovo Preosveštenstvo Episkop raško-prizrenski u egzilu G. G. dr Artemije (Radosavljević)
Upokojio se u Gospodu Njegovo Preosveštenstvo Episkop raško-prizrenski u egzilu G. G. dr Artemije (Radosavljević) U subotu, na Aranđelovdan, 21. novembra 2020. godine u 14:10 časova u Valjevu, posle kraće bolesti, upokojio se u Gospodu Njegovo Preosveštenstvo Episkop raško-prizrenski u egzilu G. G. dr Artemije (Radosavljević), naš duhovni otac i episkop.
U jutarnjim časovima preosvećeni vladika se pričestio presvetim Tajnama Hristovim.
>> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << />
Sveta zaupokojena Liturgija povodom upokojenja blaženopočivšeg Episkopa raško-prizrenskog u egzilu G.G. Artemija biti služena u ponedeljak, 23. novembra 2020. godine, u manastiru Nova Nikeja u Leliću, sa početkom u 9 časova, a opelo će početi u 12 časova.
Telo blaženopočivšeg Episkopa Artemija biće izloženo u kapeli manastira Nova Nikeja sve vreme do opela.
Biografija njegovog preosveštenstva, episkopa raško - prizrenskog u egzilu, GG Artemija
Njegovo preosveštenstvo episkop Artemije Radosavljević rođen je 15. januara 1935. godine u selu Leliću kod Valjeva. Šestom (od sedmoro) rođene dece njegovi blagočestivi roditelji Veselin i Kosana dali su ime Marko. Odrastajući u Leliću pored porodice Velimirovića koja je dala našoj svetoj Crkvi dva episkopa – svetog vladiku Nikolaja ohridskog i žičkog i Jovana šabačko-valjevskog a budući i sam sin crkvenjaka Veselina zavoleo je hram Božiji i bogosluženja. Blagosloveno selo Lelić pored hrama Svetog Nikolaja Mirlikijskog koji je podigao sveti vladika Nikolaj ima još jednu veliku svetinju a to je srednjevekovni manastir Ćelije, zadužbinu kralja Dragutina – svetog Teoktista. U tom manastiru je daroviti Marko upoznao arhimandrita Justina Popovića koji će mu kasnije postati i duhovni otac a čiji život će mu biti večito ukrepljenje na revnost za čistotu vere. Osnovnu školu Marko je završio u Leliću u vreme Drugog svetskog rata, imajući veliku naklonost ka epskim i rodoljubivim pesmama od kojih je mnoge naučio napamet, jednom za ceo život. To rodoljublje i vernost Kosovskom zavetu koji su usađeni u njega još od malih nogu doći će do izražaja mnogo kasnije kada ga promisao Božiji dovede u tron episkopa raško-prizrenskog.
Nižu Gimnaziju sa malom maturom Marko je završio u Valjevu a po želji svojih roditelja i blagoslovu svog starca, ave Justina, upisao je Pravoslavnu bogosloviju Svetog Save u Beogradu, koja se tada nalazila u manastiru Rakovici. Kao dobar đak a još više dobar drug ostaće u srcima svojih školskih drugova zauvek. I decenijama kasnije, na godišnjim susretima sa svojim školskim drugovima iz bogoslovije, od kojih su mnogi postali sveštenici a neki su izabrali neke druge životne puteve, svi će oni pokazivati veliko poštovanje s ljubavlju se sećajući školskih dana i njegove dobrote.
Po odsluženju vojnog roka Marko upisuje Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu 1960 godine.
Iste godine, 20. novembra, uoči Aranđelovdana, hramovne slave manastira Ćelije, biva zamonašen i dobija ime po svetom velikomučeniku Artemiju. Na prvoj godini fakulteta episkop šabačko-valjevski Jovan rukopoložio ga je za jerođakona. Na Aranđelovdan 1964. godine rukopoložen je u čin jeromonaha u manastiru Krka od strane episkopa dalmatinskog g. Stefana. Po odluci Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC, postavljen je za nastavnika novoustanovljene bogoslovije u ovom manastiru.
Želeći da se dalje bogoslovski usavršava 1968. preko Pariza stiže u Atinu na postdiplomske studije koje su krunisane doktorskom disertacijom na temu Tajna spasenja po svetom Maksimu ispovedniku. Zadivljujuća borba svetog Maksima za čistotu pravoslavlja i njegovo stradanje zbog toga bili su ključni za odabir teme doktorske disertacije.
Po završetku postdiplomskih studija vraća se u domovinu 1977. god. gde biva postavljen za profesora u Prizrenskoj bogosloviji svetih Kirila i Metodija. Ne želeći da svoje znanje svede samo na akademsko već da ga pretvori u opitno, obraća se svom svetom duhovniku za blagoslov da napusti profesorsku katedru. Pošto za to nije dobio blagoslov nastavlja svoje poslušanje profesora. Međutim, godinu dana kasnije, sam ava Justin uviđa ispravnost stava svog duhovnog sina i daje mu blagoslov za odlazak u manastir. Tadašnji episkop raško-prizrenski Pavle, potonji patrijarh, imao je razumevanja, kako je govorio: Potrebni su nam monasi lako ćemo mi naći profesore. Dobivši blagoslov svog Sinoda i episkopa sa svojim jednodušnim bratom jeromonahom Andrejem odlazi u manastir Crnu Reku koji je tada bio pred zatvaranjem.
Tu počinje novo životno poglavlje koje će trajati od 1978 – 1991 godine a koje će imati ne samo posledice po ovaj manastir nego i za čitavu SPC.
Upravo u ovom trošnom i zapuštenom manastiru nići će jedna nova škola i rasadnik monaštva koje će trajno izmeniti sliku srpskog monaštva.
Vrlo brzo po dolasku u manastir Artemije ostaje sam, ali sa rešenošću da ne ode. I Bog mu šalje jednog po jednog iskušenika, gde će se ubzo formirati, za srpske prilike, jedno veće bratstvo koje će postati magnet za mnoge mlade duše željne Boga. Na mestu igumana crnorečkog dočekaće ga i izbor za episkopa raško-prizrenske eparhije na majskom SA Saboru 1991. godine. Te godine episkop raško-prizrenski Pavle biva izabran za patrijarha srpskog i on sam predlaže za svog naslednika igumana crnorečkog Artemija. Hirotonija je obavljena 23. juna u Pećkoj patrijaršiji.
Novoizabrani episkop je odmah počeo da radi na sveukupnoj duhovnoj i materijalnoj obnovi eparhije. Jedna od prvih mera bilo je besplatno, saborono krštavanje i saborono crkveno venčavanje na čitavoj teritoriji eparhije, bez obzira na godine starosti. Istovremeno je uvedena obavezna ispovest pred pričešće, kao i zabrana pričešća svim crkveno nevenčanim licima. Iako će se ove mere nekima učiniti kao nametanje, za kratko vreme će mnogi eparhioti uvideti blagotvornost ispovesti i intezivnijeg hrišćanskog života. Ispovest će vrlo brzo od obaveze prerasti u duhovnu potrebu eparhiota koji su do tada veru doživljavali više kao običaj i deo tradicije.
Uporedo sa ovim preporodom zbiva se i preporod monaškog života. Manastir Crna Reka postaje istočnik monaštva koje će popunjavati naše drevne kosovsko-metohijske svetinje a istovremeno po milosti Božijoj broj monaha u manastiru neće se smanjivati. Tako je iz Crne Reke poteklo monaštvo u manastirima Dečani, Sopoćani, Zočište, Duboki potok, odakle se prelilo u manastire Sveti Arhangeli kod Prizrena, Binač, Draganac, Đurđevi stupovi, Vračevo, Svetog Vaznesenja u Tušimlju, Svetog Jovana Krstitelja u Sočanici. Posle 500 godina obnoviće se monaštvo u manastiru Banjska. A Crna Reka će davati još i monahe za obitelji u Devinim vodama, Presvete Bogorodice u Braini. U Velikoj Hoči biće otvoren manastir Svetog Jovana Krstitelja. Na molbu tada episkopa niškog Irineja, nekoliko monaha iz manastira Sopoćani će preći u manastir Svetog Jovana Bogoslova u Poganovu. Neki od monaha će napustati eparhiju tako da su i druge svetinje širom SPC biti obnovljene. Tačan popis se ne zna. Bog zna.
Pored nabrojanih muških manastira i žensko monaštvo će procvetati. Umnožiće se sestrinstvo u manastiru Gračanica odakle će neke otići u manastir Gorioč, obnoviće se manastir Svete Trojice u Mušutištu, odakle će sestre posle juna 1999 preći u manastir svetog Nikole u Končulu, Raška, gde će se skupiti preko 20 sestara. Po blagoslovu, sada blaženopočivšeg, episkopa Danila Krstića u eparhiju će doći, u monaholjubive ruke (kako je govorio episkop Danilo) episkopa Artemija, monahinja Makarija koja će obnoviti manastir Sokolicu kod Zvečana. Umnožiće se sestrinstvo u Deviču. Iznad Leposavića će oživeti manastir Svete Petke, Ulije. Episkop Artemije je zamonašio 20-25% od ukupnog broja monaha u čitavoj SPC.
Neki od ovih manastira će postradati tokom rata 1999. kada će biti porušeno i oko 120 crkava od kojih su mnoge srednjevekovne. Eparhija će posle završetka rata izgubiti oko 250.000 vernika koji će u izbegličkim konvojima zajedno sa vojskom napustiti teritoriju Kosova i Metohije. Usled novih okolnosti sedište eparhije se privremeno izmešta iz Prizrena u manastir Gračanicu. Mnoge svetinje su obezbeđivale snage KFOR-a. Episkop Artemije postaje predstavnik jedine srpske institucije koja je ostala na Kosovu i Metohiji tako da sada njegova uloga nije više samo pastirska već i diplomatska. Čvrsto braneći ineterese SPC i srpskog naroda učestvovao je na mnogim konferencijama, svedočeći o stradanju našeg naroda i problemima s kojima se svakodnevno suočavaju.
Boreći se za prava naroda koji je ostao na svojim ognjištima ali i za prava onih koji su proterani, vladika je postao glas svih ugnjetenih i njegovi dosledni stavovi koje je javno iznosio i po kojima je i živeo polako su učinili da i se i sam narod upravlja po rečima svog pastira. Svoju diplomatsku aktivnost vladika nije vodio samo na teritoriji svoje eparhije već i u mnogobrojnim susretima u inostranstvu, u svetskim centrima moći.
17. marta 2004 godine, organizovani su veliki nemiri od strane Albanaca što je za posledicu imalo rušenje ili oštećenje još 35 crkvava. Tada su stradali i obnovljeni Sveti Arhangeli kod Prizrena i manastir Devič. Uništene su i mnoge srpske kuće a Kosovo i Metohiju je napustilo još nekoliko hiljada Srba. Martovskim pogromom obesmišljene su mnoge konferencije na kojima se govorilo o miru. Postalo je jasno da Albanci potpomognuti svojim mentorima sa zapada žele etnički, od Srba, čisto Kosovo i Metohiju. Posle martovskog pogroma počelo je da se priča o obnovi crkava i manastira ali samo onih koje su oštećene u martovskom pogromu. O obnovi crkava i manastira koji su uništeni ili devastirani 1999. godine niko iz međunarodnih institucija nije hteo da govori. Vladika je u međuvremenu podigao i tužbu protiv KFOR-a koji su bili zaduženi da sačuvaju crkve i manastire. U trenutku pokretanja tužbe episkop Artemije je imao i podršku SA Sinoda i SA Sabora. 2004. godine episkop Artemije dobija svog vikarnog episkopa u liku dotadašnjeg igumana manastira Dečana – Teodosija, koji će vrlo brzo postati uzrok velikih sukoba.
Stojeći čvrsto na stavovima svetih otaca da sa nepravoslavnima ne može biti nikakvog molitvenog opštenja episkop Artemije je sve više postajao kamen spoticanja narastajućoj ekumenskoj struji u SPC. Taj sukob je dobio novu dimenziju sa obnovom svetinja na Kosovu i Metohiji. Episkop Artemije je bio stava da oni koji su rušili svetinje ne mogu ih obnavljati, dok su drugi episkopi imali drugačije mišljenje i snage da ga nametnu. Obnovu su ipak vršili albanci i to veoma nestručno o čemu se podrobno govori u knjizi „Neodrživa obnova“.
U ovom sporu vikarni episkop Teodosije nije bio pokoran svom nadležnom episkopu već je svoje neposlušanje nazivao „poslušanjem Sinodu“ istovremeno šireći neistine o vladikinim bliskim saradnicima.
Zastupajući čvrst stav za očuvanje Kosova i Metohije, episkop Artemije je bio protiv tihe predaje Kosova i Metohije, koja je vršena od strane srpskih vlasti kroz razna popuštanja i kršenja međunarodnih prava koja su činjena pod velikim pritiskom vodećih država zapada. Budući tako „nekooperativan“ episkop Artemije je smetao i moćnicima ovoga sveta koji se zalažu za otimanje Kosova i Metohije, srpskim vlastima koje su izrazile spremnost za predajom samo da bi se održali na vlasti a takođe i ekumenističkoj struji episkopa koja je izražavala svoju „kooperativnost“ u svim ovim događajima.
Zajedničkim snagama ovih triju faktora u februaru 2010. episkop Artemije je smenjen sa trona episkopa raško-prizrenskog. Bez ikakvog crkvenosudskog postupka na majskom saboru 2010. episkop Artemije je penzionisan bez prava da izabere jedan od manastira u eparhiji gde bi živeo.
Proteran iz eparhije kojom je upravljao skoro 20 godina smešten je u manastir Šišatovac više po nuždi nego po izboru. Za svojim duhovnikom, ne mireći se sa klevetama i ne želeći da živi po pravilima nove uprave, iz mnogih manastira krenulo je oko stotinu monaha i monahinja. Oni su se smestili po privatnim kućama a jedan broj monaha se smestio u Ljuljacima na imanju počivšeg protojereja Tomislava Markovića koji je izgradio crkvu i konak.
Napadi nisu prestali, a početkom septembra episkop Artemije je dobio zabranu sveštenosluženja. Povinjavajući se ovoj nepravednoj odluci episkop Artemije je Sinodu dao do znanja da se on više neće pokoravati nekanonskim odlukama i traži da se njegov slučaj preispita na jesenjem zasedanju SA Sabora.
Ignorišući molbu episkopa Artemija Sabor bira novog episkopa raško-prizrenskog 18. novembra 2010. Tog dana episkop Artemije odlazi u manastir Duboki Potok gde će 19. novembra služiti liturgiju. Sa episkopom će sasluživati i jeromonasi koji su nepravedno bili pod zabranom sveštenosluženja od administratora eparhije.
Iste večeri na sednici Sabora je doneta još jedna nekanonska odluka o raščinjenju episkopa Artemija, vraćen je u čin monaha. Na molbu novoizabranog episkopa raško-prizrenskog uz saradnju policijskih službi Srbije i tzv. Kosova episkop Artemije je sa svojom pratnjom deportovan sa teritorije Kosova i Metohije a svi monasi i monahinje su izbačeni iz manastira. Već 28. novembra 2010. odslužena je prva liturgija u Ljuljacima, što se može uzeti kao datum početka egzila. Episkop Artemije je odbio da se pokorava nekanonskim odlukama SA Sabora i Sinoda a i jeromonasi, monasi i monahinje nisu više poštovali dalje zabrane i raščinjenja koje su donosile crkvene vlasti.
Monaštvo je spontano, najčešće na imanjima koja su darovali vernici, počelo da osniva katakombe čiji se broj neprestano umnožava. Najpre je katakombi bilo samo u Srbiji a kasnije su otvarane katakombe i u inostranstvu, Evropi i Americi. Za deset godina egzila osnovano je preko 30 katakombi. Monaštvu raško-prizrenske eparhije u egzilu pridružio se i jedan mali broj monaha i monahinja iz drugih eparhija, ne pristajući na zajednicu sa ekumenistički nastrojenim episkopstvom. I u egzilu episkop Artemije je nastavio da umnožava monaštvo, tako da je za 10 godina egzila zamonašio oko 40 monaha i monahinja. Zbog velikih potreba vernika episkop Artemije je rukopoložio više od deset mirskih sveštenika.
Napajajući se čistom vodom pravoslavlja od svog duhovnog oca, ave Justina, episkop Artemije je svagda nepokolebivo sledovao svetim ocima. To se vidi i iz njegovih najranijih seminarskih radova. Otuda i ne čudi što je njegov izbor za doktorsku tezu bilo bogoslovlje svetog Maksima Ispovednika. Borba svetog Maksima za čistotu pravoslavlja i njegovo stradanje zbog njega, bili su glavni podstrek za izbor teme. Episkop Artemije se u svojoj doktorskoj disertaciji bavi problemom neuslovljenosti ovaploćenja Boga Logosa. Ovaj rad ne samo da jasno dokazuje osnovnu pretpostavku već je i odlično duhovno štivo za duhovnu nadogradnju svakog pravoslavnog vernika. Želeći da se i drugi u Srbiji upoznaju sa bogoslovljem ovog svetitelja episkop Artemije će prevesti i nekoliko dela svetog Maksima. Episkop Artemije nije bogoslov koji se bogoslovljem bavi u nekom kabinetu. Svi njegovi radovi su nastali kao odgovor na savremene izazove vere i vernika. Tako je nastala i knjiga „Praktična veronauka“ koja je zbog svoje jednostavnosti i pristupačnosti početnicima u veri doživela sedam izdanja sa ukupnim tiražom oko 15 000 primeraka. Episkop Artemije će napisati i životopis svetog vladike Nikolaja pod nazivom „Novi Zlatoust“. Kao episkop raško-prizrenski pokrenuće časopis „Sveti Knez Lazar“ u kojem će objaviti još nekoliko prevoda svetootačkih tekstova. Časopis će biti izrazito antiekumenističkog karaktera te je zbog toga bio praktično zabranjen u drugim eparhijama SPC. Na molbu SA Sabora episkop Artemije će napisati i predstavku Saboru o ekumenizmu na osnovu koje će Sabor doneti odluku o istupanju SPC iz Svetskog Saveza Crkava. Nažalost ova odluka je bespravno preinačena na Sinodu tako da nikada nije sprovedena u delo. Još jedna knjiga čiji naziv sam po sebi govori o sadržaju „Sa Hristom kroz život“ je takođe zbornik radova episkopa Artemija u kojima se on bavi različitim bogoslovskim problemima. Zbornik studentskih radova „Istina – Put – Život“ nam jasno otkriva svetootačno utemeljenje bogoslovskih pogleda episkopa Artemija još u studentskim danima.
Istinski patriotizam episkopa Artemija je skoro opipljiv i on se vidi u svim njegovim besedama o Kosovu i Metohiji, u predstavkama međunarodnim organizacijama, na raznim konferencijama. Neke od njih su štampane u časopisu „Sveti Knez Lazar“ a izašla je i knjiga „Sa Kosovom u srcu“. No sve je što je zapisano do sada o borbi za očuvanje Kosova i Metohije u Srbiji i Srba na Kosovu i Metohiji, o toj diplomatskoj aktivnosti episkopa Artemija, za koju je izostalo razumevanje i kod crkvenih i kod državnih vlasti, nedovoljno ilustruje veličinu žrtve podnetu na ovom polju.
Njegova najvažnija knjiga zapravo nikad nije napisana. To je knjiga o borbi episkopa Artemija za čistotu vere koja nikad nije prestajala a intezivirana je od 2010. godine, posle priznavanja patrijarha Irineja da je ekumenista. Braneći svetootačko pravoslavlje bogonadahnutim rečima a još više delom episkop Artemije hrabro svedoči istine pravoslavne vere, njenu jedinstvenost, njenu svetost, njenu sabornost u istini i ljubavi, pokazujući sebe dostojnim apostolskim prejemnikom.
Upokojio se u Gospodu na Aranđelovdan, 21. novembra 2020. godine, na dan jubileja 60 godina od monašenja, nakon pričešća Svetim Tajnama Hristovim.
Protosinđel Damjan (Kovačević)
Ako ste stigli dovde, onda treba da znate i ovo:
KM novine su jedini potpuno nezavisni medij sa Kosova i Metohije
i to sa ponosom ističemo. Ali... sloboda ipak košta, kao i borba.
Da bi smo mogli i dalje realno da izveštavamo o onome što drugi iskrivljeno predstavljaju ili prećutkuju, potrebna nam je vaša
podrška jer sve što radi u korist istine o Srbiji i njenom narodu, danas je prepušteno sebi. Tako je i sa nama.
Klikom na polje ispod, iznosom koji sami određujete, pomažete da nastavimo da trajemo!
Ukoliko Vam više odgovara neki drugi način, konakirajte nas na kmnovine@gmail.com
Pratite nas na Facebook, Twiter ili Instagram
PROČITAJTE JOŠ: Vladika Artemije: Progone me jer sam zabranio Bajdenu da poseti Dečane Posle šest godina započelo suđenje vladiki Artmiju i saradnicima, u očigledno montiranom procesu. Prognani episkop raško-prizrenske eparhije, vladika Artemije, odbacio je na početku suđenja u Višem sudu u Beogradu optužbe da je zloupotrebom ovlašćenja oštetio fond eparhije namenjen obnovi manastira na Kosovu i Metohiji u periodu od 2004. do 2009.
PROČITAJTE JOŠ: Sudski proces potiv vladike Artemija krcat nepravilnostima, nedostaju i dokazi (VIDEO) Maratonski proces u slučaju protiv vladike Artemija i njegovih saradnika nastavljen je prošlog meseca pred Višim Sudom u Beogradu. Ono što ovaj slučaj od početka karateriše jeste nedopustiv nivo nepravilnosti, nelogičnsti i pravnih propusta koji ga prate od samog početka.
PROČITAJTE JOŠ: Ponovo uspostaviti kanonski poredak To je, kako za 'Danas' kaže vladika Artemije, njegov javni odgovor na saborsku odluku sa obrazloženjem o isključenju iz SPC, koja mu je nedavno zvanično dostavljena, ali i na tvrdnje da je „u raskolu". On želi da Sve što se događalo poslednjih godina i još se događa pokazuje koliko je crkveni poredak uništen i iskvaren.
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2020 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
