Izvor: S media, 13.Avg.2009, 14:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šest godina od zločina u Goraždevcu
U crkvi Presvete Bogorodice u Goraždevcu vladika raško-prizrenski Artemije služio je pomen Ivanu Jovoviću i Panteliji Dakiću, dečacima ubijenim na današnji dan pre šest godina dok su se kupali u reci Bistrici.
Pomenu je prisustvovao i državni sekretar Ministarstva za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović, koji je izjavio da nema nikakve dileme da je zločin u Goraždevcu bio etnički motivisan.
"Ni šest godina posle zločina, nemamo nikakvih informacija >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << da se radi na njegovom rasvetljavanju. Neverovatno je da se incident dogodio usred dana na obali reke Bistrice, a da je ubica prošao neprimetno", izjavio je Ivanović.
Podsetio je da do sada nema nikoga ko je pravosnažno optužen kao inspirator i organizator ne samo tog zločina već i brojnih drugih koji se dešavaju nad Srbima u poslednjih deset godina.
"Za Srbe se uvek brzo nadju dokazi, a za Albance osumnjičene za teška krivična dela po pravilu nema dokaza ili svedoci iskaze menjaju u posledjnem trenutku", kazao je državni sekretar.
Prema njegovim rečima, Srbija i šest godina od tog zločina podseća medjunarodnu zajednicu i sve koji su zaduženi da se pravda sprovodi na Kosovu i Metohiju da se taj, a ni ostali zločini nad Srbima ne smeju zaboraviti.
Rasvetljavanje zločina nad srpskim civilima ozbiljan je test i za Euleks koji bi mogao na ovakvim primerima da nas ubedi da li su kao misija uspešni ili ne, zaključio je Ivanović.
"Ovaj zločin kao i zločini u Starom Grackom, Obiliću, Podujevu, ali i 17. mart spominjemo svaki put kada razgovaramo sa predstavnicima medjunarodne zajednice, oni moraju biti rasvetljeni inače nećemo imati poverenja u pravdu i medjunarodnu zajednicu", rekao je on.
Vladika Artemije je rekao da je ubistvo dece u Goraždevcu "rana" koja ne može i neće zarasti sve i da su ubice osudjene.
"Rana od pre šest godina, naneta Ivanovim i Pantinim roditeljima i celom našem narodu, nije zacelila i nikada neće, jer nikada ne možemo zaboraviti nevine, stradale na Kosovu i Metohiji ne samo u poslednjih deset godina već i nekoliko vekova unazad", rekao je vladika.
"Neprijatelj roda našeg ima misao da nestanemo sa ovih prostora, mi smo pravoslavni hrišćani i sa pravoslavnom verom danas opstajemo i ostajem na Kosovu i Metohiji i uzdamo se u gospoda Boga da će nam pomoći da opstanemo i ostanemo", kazao je vladika Artemije.
On je podsetio da su zločinci izvršili svoje zlo delo i da su nažalost i na sramotu medjunarodne zajednice i dalje na slobodi.
"Sve i da su okrivljeni i osudjeni naš bol ne bi bio manji nego što jeste, ali nekako bi bio zadovoljen osećaj ljudske pravde, ali uzdamo se u pravdu Božiju i pomoć i zato istrajavamo", rekao je episkop raško-prizrenski.
U Goraždevcu je 13. avgusta 2003. godine iz puškomitraljeza pucano na decu koja su se kupala u Bistrici i tom prilikom ubijeni su Pantelija Dakić (13) i Ivan Jovović (19), a teško su ranjeni DJordje Ugrenović (20), Bogdan Bukumirić (14), Marko Bogićević (12) i Dragana Srbljak (13). Ubice dece do danas nisu otkrivene.
Bukumirić: Podneću tužbu sudu u Strazburu
Bogdan Bukumirić iz Goraždevca kod Peći, koji je pre šest godina teško ranjen u napadu albanskih terorista, najavio je tužbu Sudu u Strazburu protiv medjunarodnog pravosudja na Kosovu i Metohiji, ogorčen što nema nikakvog napretka u istrazi o ovom zločinu.
"Nikada neću prestati da se borim da ubice dece budu izvedene pred lice pravde", rekao je Bukumirić Tanjugu na godišnjicu obeležavanja terorističkog napada na srpsku decu 13. avgusta 2003. godine, u kome su dva dečaka ubijena, a još troje dece ranjeno.
Kada je pokošen rafalima, dok je sa drugarima pekao kukuruz na obali reke Bistrice, Bogdan je imao 15 godina, a posle dugog oporavka, od jula 2007. neprestano piše medjunarodnim zvaničnicima na Kosovu i Metohiji, tražeći odgovor na isto pitanje: dokle je stigla istraga i zašto još nisu podigli optužnicu protiv zlikovaca?
Pisao je bivšem šefu UNMIK-a Joahimu Rikeru, zatim u dva navrata u februaru ove godine Lambertu Zanijeru i najzad 14. jula ponovo i šefu Euleksa, generalu Ivu de Kermabonu.
Od Rikera je lane dobio odgovor koji ga je, kako kaže, veoma potresao, jer se svodio na informaciju da je osnovan novi tim za istragu od pripadnika kosovske policije i UNMIK-a sa zadatkom da "pregledaju i preispitaju sve dokaze i preporuče nove pravce delovanja".
"Ove godine, 30. marta od UNMIK-a sam dobio odgovor u kome me službeno lice obaveštava da su moje pismo i zahtev da mi se kaže dokle se stiglo sa razotkrivanjem monstruoznog zločina, prosledili glavnom tužiocu Euleksa", rekao je Bukumirić.
"S obzirom na uspešan početak rada Euleksa, shodno Rezoluciji 1.244 Saveta bezbednosti UN, svi dosijei u vezi s krivičnim delima preneti su sa UNMIK-a na Euleks. Stoga sam vaše pismo prosledio gospodinu Teu Jakobsu, šefu tužilaštva Euleksa, kako bi ga on razmotrio", stoji u ovom odgovoru.
"To znači da praktično ništa nisu uradili, stalno počinju od nule", ogorčeno kaže Bukumirić i naglašava da od Euleksa zasad nije dobio nikakav odgovor.
"Jedno je jedino pitanje koje uvek postavljam: ko je pucao na nedužnu decu dok su se kupala na reci, ko je pucao na mene i moje drugare, da li će teroriste izvesti pred lice pravde?", naveo je Bukumirić.
"Nažalost, tog 13. avgusta 2003. godine, dogodio se strašan zločin nad decom. Poginuli su Ivan Jovović i Pantelija Dakić, a ranjeni su Dragana Srbljak, Marko Bogićević i Djordje Ugrenović.
Pogodjen sam i zadobio sedam prostrelnih rana, a jedna metak mi je okrznuo članak leve noge, podsetio je Bukumirić u ispovesti o tome kako je preživeo.
"Posle pucnjave, u pomoć mi je pritekao komšija koji me prevezao do ambulante u Goraždevcu gde su mi pružili prvu pomoć, sanirali rane da ublaže krvarenje, a zatim tražili pratnju od zvaničnika Kfora i UNMIK-a, kako bi me prebacili u pećku bolnicu", dodao je on.
Medjutim Kfor nije dao pratnju zato što su se, navodno, plašili za bezbednost.
"Onda su moj brat, komšije Milovan i Rajko, na vlastitu odgovornost krenuli da me prevezu u bolnicu koja se nalazila u bazi italijanskog kontingenta Kfora u Peći", ispričao je Bukumirić.
"Medjutim, prilikom transporta, ispred pijace u Peći nama stane auto. Ne znam šta se desilo. Sreda je bila tog dana, pijačni dan, tako da su iz obližnjih lokala svi (Albanci) nasrnuli na nas, počeli su da razbijaju auto, stakla na prozorima. Komšiju su udarali pesnicom u zube, zatim velikim kamenom dok je pokušavao da upali auto", nastavio je on.
Prešli su sa druge strane, počeli da udaraju u vrata. Komšija je legao po meni da me zaštiti, ali udarali su i njega i mene....
"Iznenada, da li slučajno ili namerno, naišle su dve patrole Kfora, ali sam tada već izgubio svest. Kako su mi kasnije ispričali, u pećkoj bolnici ležao sam u sobi gde je smešten i pokojni Panta Dakić. Njegov otac držao je i mene i njega za ruku. Pacijenti Šiptari su se veselili - dobacivali su: 'Hoćete Kosovo - eto vam Kosovo'", seća se on.
Bogdan stalno ističe da je preživeo samo zahvaljujući upornosti lekara, porodice i prijatelja, posebno doktorke iz Goraždevca Milene Cvetković, "Bogu i velikoj želji za životom".
"Ona je po palcu moje desne noge primetila da dajem znake života i ubedjivala zvaničnike Kfora da daju helikopter i transportuju me u bolnicu na severu Kosovske Mitrovice.
Medjutim, u Kforu su rekli da treba da pitaju komandu u Peći, komanda u Peći da pita komandu u Prištini, komanda u Prištini da pita zvaničnike u Briselu...Nakon tri sata, uspela je da ih ubedi i helikopter je sleteo po nas..." opisao je dramatičnu bitku za njegovo spasavanje.
Bukumirić je najpre prebačen u francusku bolnicu u južnom, albanskom delu Mitrovice, gde su mu lekari izvadili slezinu, ali kako nisu imali neurohirurga, pozvali su lekara iz Prištine.
Opet, na insistiranje doktorke Cvetković, koja je preuzela i ličnu odgovornost zato što mu je život bio ugrožen, Bukumirić je prebačen u severnu Mitrovicu.
Pošto helikopter AMS Jugoslavije nije dobio dozvolu da preleti administrativnu granicu pokrajine, najpre je autom prebačen za Rašku, a odatle sa heliodroma na VMA u Beograd.
"Za vreme transporta meni je pritisak padao dva puta na 40. Doktorka Milena je bila na vezi sa lekarima VMA koje je obaveštavala o mom stanju. Kada smo stigli, dvedeset minuta posle ponoći, sve je bilo spremno za operaciju, ali ustanovljeno je da imam litru i 400 grama krvi, od pet koliko svaki čovek treba da ima i operacija je odložena".
"Tokom noći sam primao krv, a u osam sati ujutro počela je prva operacija koja je trajala četiri i po sata i srećom uspela, ali sam šest dana bio u komi. Na Preobraženje Gospodnje, 19. avgusta, probudio sam se iz kome. U tom trenutku nisam znao gde sam....", veli on.
Pored toga što mu je izvadjena slezina, a dijafragma ušivena, Bukumirić je preživeo još četiri komplikovane operacije glave.
Najpre mu je skinut oštećeni deo lobanje kroz koji je prošao metak, zatim sanirana rana koja se bila zagnjojila.
Treća operacija bila je najteža, tada mu je otvaran mozak da bi bile uklonjene sitne koščice zbog kojih je 49 dana imao visoku tepmeraturu i preležao maningitis. Potom je izvršena plastična operacija i ugradjen odstranjeni deo lobanje.
Bogdan ističe da je imao mnogo sreće, jer mu je jedan metak samo okrznuo jedini bubreg koji ima, a prognoze lekara su govorile da ima samo četiri odsto šanse da preživi.
Sa zahvalnošću ističe da je neorohirurg VMA za njegovu operaciju naručio deo od najsavremenijeg mogućeg materijala i da mu je, pored redovne i fizikalne terapije, mnogo pomoglo to što ga je dr Zoran Ćirović iz Kragujevca besplatno lečio akupunkturom.
Uprkos dugoj borbi za oporavak, uspeo je da završi srednju elektrotehničku školu, ali još ne zna da li će moći da nastavi školovanje. Sada živi s ocem i bratom u beogradskom naselju Bežanija, u stanu koji je na korišćenje dobio od Koordinacionog centra za KiM, a uskoro treba da dobije i penziju kao civilna žrtva rata.
Bukumirić, medjutim, želi da se sasvim oporavi, mašta o tome da se školuje i kao svi njegovi vršnjaci radi i stvara porodicu, da se jednog dana vrati na imanje u rodni Goraždevac o kojem sada brinu rodjaci.
Cilj mu je da postane kuvar, ali problem još predstavljaju povrede leve strane zbog kojih otežano koristi levu šaku.
Bukumirić smatra da je neshvatljivo da za šest godina nije bilo moguće otkriti zločinace koji su u sred bela dana iz šipražja ispalili 90 metaka na decu samo zato što su srpske nacionalnosti.
Kao i većina Srba u Goraždevcu, uveren je da je u pitanju zavera ćutanja i solidarnost Albanaca i da bez pritiska medjunarodnih institucija počinioci nikada neće biti uhapšeni.
Porodica Jovović ne može da se pomiri s ubistvom sina
Porodica Ivana Jovovića, koji je ubijen na današnji dan pre šest godina ne može da se pomiri sa njegovim stradanjem, a još manje uz činjenicu da ubica još nije pronadjen i kažnjen.
"Teško je što njega nemamo, pokušavamo da se izborimo sa tim gubitkom, pokušavajući da pomognemo ostaloj dvojici sinova", rekla je Tanjugu Senka Jovović, majka ubijenog Ivana.
"Bio nam je prva radost. Čuvali smo ga svih godina i kada je trebalo da se osamostali i postane svoj čovek …. Bio je život ispred njega, planovi za budućnost", priča sa suzama Ivanova majka.
Za šest godina od ubistva Ivana i Pantelije porodicu Jovović malo je ko obilazio kako bi im pružio informaciju šta je sa istragom o izvršiocu zločina.
"Svih šest godina niko nam nijednom nije otvorio vrata. Niti nas je pozvoa da na kaže da li se istražuje uopšte, dokle se stiglo…Sete nas se na ovaj dan. Obilaze nas mediji, televizije, jedna, pa druga, i to samo na ovaj dan. Da nam produbljuju rane još više", kazala je Senka.
Porodica Jovović sumnja da su izvršioci zločina Albanci. "Znamo da je garant albanska ruka to uradila. Nemamo nikakav trag, u početku su prve godine zvali neki stranci, da izadjemo na teren, ali nismo izlazili. Ništa posle toga ne znamo. Albanaca ima mali million da bi znali ko je. Strah me je da nikada nećemo saznati ko je to uradio", rekla je Jovovićeva.
Za ulogu UNMIK-a i Kfora te godine ona kaže da je bila neočekivana, jer su se, kako je rekla, ponašali tako da zaštite sebe, a ne Srbe u Goraždevcu, ili da jure i traže ubice.
U porodici Jovović nisu sigurni koliko bi u hvatanju ubice bili uspešni državni organi Srbije.
"Da je tu naša vojska i policija…, ne znam, ali bi možda nešto i uradili. Verujem da ne bi ostalo samo na ovome, ne samo za zločine u Goraždevcu. Ima ih puno", kaže Senka Jovović.
Ona je ubedjena da se medju Albancima zna ko je ubio dvoje Srba u Goraždevcu.
"Možda su i prvih dana znali. Ali 'vrana vrani oči ne vadi'. Da su kojim slučajem njihova deca bili žrtve, zapalili bi celo selo da uhvate ubice. Ovako ništa", rekla je Jovovićeva.
