Izvor: Vostok.rs, 08.Jul.2011, 11:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Između dva Vidovdana
08.07.2011. -
Prošlo je samo godinu dana od intervjua koji sam uradio za Rusku Narodnu Liniju sa vladikom Artemijem (Radosavljevićem), koji je publikovan na Vidovdan 2010. godine(1), a dogodilo se toliko toga u SPC, da je to teško pobrojati i smestiti u jedan novinski članak. Ali se svakako iz svega toga mogu izvući neki zaključci i neke pouke.
Ono što je svakom nepristrasnom posmatraču upadalo u oči u "slučaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << vladike Artemija", bila je očiglednost političke pozadine njegovog progona, ponajviše zbog njegovog neprijastajanja na predaju i izdaju Kosova i Metohije. Ali, ja sada ne bih govorio o tome, o tome je naširoko pisano, ali svakako da ni pre otvorenog obračuna sa vladikom Artemijem, (za koji je dobijena očigledna logistička pomoć prozapadne srpske vlasti, koja se deklariše kao „odvojena" od Crkve) nije baš sve cvetalo unutar same Crkve. Obzirom da smo svedoci da i u RPC ponovo oživljavaju tendencije koje podsećaju na neoobnovljenstvo i zahtevi za reformama u bogosluženju, nije na odmet podsetiti se nekih momenata iz novije srpske crkvene stvarnosti. Jer je Sveta Crkva Pravoslavna jedan jedinstveni organizam i svaka boljka na telu SPC, svakako je boljka i na telu RPC i obrnuto. Veliku smutnju u SPC unele su pojedine vladike, svojim samovoljnim, od Sabora neodobrenim novotarijama u bogosluženju i svojim, manje-više otvorenim, ekumenističkim i filokatoličkim stavovima.
To je dovelo do velike podele i u samom Saboru SPC i među vernicima i među sveštenstvom i monaštvom Srpske Crkve. Prividno pozivanje na stare „agape" i kao bajagi povratak ranohrišćanskim korenima, kao da ne postoji nikakva razlika između savremene crkvene zajednice i drevne ranohrišćanske Crkve, više podseća na već viđenu parodiju u razvoju protestantizma, nego na ozbiljno pravoslavno bogoslovsko nasleđe. A svakonedeljno (ili čak i češće) pričešćivanje mirjana, praktično pre dovodi do gubljenja „Straha Božijeg", nego do nekog „evharistijskog preporoda" kako to pokušavaju da predstave ovi crkveni novotarci.
Upravo zbog toga, čovek se posle izvesne vremenske distance i nehotice zapita: da li je moguće da te srpske vladike, koje su krenule sa tim novotarijama, nisu bile svesne do kakve smutnje to sve može da dovede? Jer, ako verujući narod nije morao da zna do čega to sve može dovesti, valjda su to vladike morale znati. Valjda su vladike nešto čitale o strašnim posledicama i smutnji, čiji je početak upravo vezan za uvođenje novotarija u bogosluženja, u vreme Patrijarha Nikona u Rusiji. Ali ako im crkvena istorija nije jača strana, nisu morali ići tako duboko u istoriju, imali su sličan primer koliko juče, primer ruskih obnovljenaca u dvadesetim godinama dvadesetog veka. To je ponovo primer velike smutnje koju donosi „nepromišljeno" uvođenje novotarija u bogosluženja.
Da li se u srpskom slučaju ovo uvođenje novotarija može nazvati nepromišljenim, pokazaće vreme, ali je očigledno ponavljanje već viđene matrice sa istim formama i metodama, od ovih pobrojanih raskola u Pravoslavlju, pa sve do matrice Drugog vatikanskog sabora, koja se sve više ogleda u dejstvima pojedinih crkvenih novotaraca i liberala. A lukavi neprijatelj roda ljudskoga, vešto kopira forme i metode, primenjujući često istu matricu, pri tom prikrivajući pravu sadržinu proizašlog. Da bi razabrali da li su posledice svega proizašlog dobre ili zle, nije toliko potrebna inteligencija, koliko je potrebna čista savest i nepristrasnost i naravno, izgrađen hrišćanski pogled na svet. A taj nepristrastan hrišćanski pogled na svet, govori običnom pravoslavnom verniku da takvo, samovoljno, menjanje bogolužbenog poretka, bez ikakve odluke Sabora, nije svetootačko ponašanje. Čak suprotno, to ponašanje mnogo više podseća na ponašanje savremene liberalne ličnosti „širokih" pogleda, neodgovorne i gorde, spremne da sudi svima ali po svom sopstvenom merilu i po svojim sklonostima. Ne može nepristrasan pravoslavni Srbin verovati u pravednost onih koji govore o neophodnosti približavanja „sestrinskoj" crkvi, a pokazali su nemilosrdnost prema najbližima. Pristojna forma a gnusan sadržaj, nije odlika pravoslavnih hrišćana, to je odlika liberalnih licemera.
Međutim, šta nepristrasan pravoslavni Srbin može da uradi na dobro svoje vere i Crkve Pravoslavne? Može pre svega, da bude svestan da je njegova Sveta Crkva organizam, čiji je i on sam sastavni deo. I da, kao deo tog organizma, može i mora da utiče na ozdravljenje svoje majke Crkve. Jer, za razliku od Rimokatoličke Crkve, u kojoj je sveštenonačalije potpuno odvojeno od vernog naroda, čak i u samoj evharistiji i kod koje je glava te crkve rimski papa, kod nas pravoslavnih su narod i sveštenonačalije jedno telo jedne iste Crkve, čija je glava Gospod naš Isus Hristos! I kako reče nedavno na jednoj tribini u Srbiji Anatolij Stepanov – mi moramo stvoriti mehanizme kako bi uticali na naše sveštenonačalije, da bi sačuvali najvažnije, čistotu naše Svete Vere Pravoslavne.
Pravoslavlje predstavlja kamen temeljac i srpske književnosti i srpske umetnosti i arhitekture, i srpske muzike i uopšte srpske kulture. Pravoslavlje predstavlja i kamen temeljac moderne srpske državnosti i bez obzira na mnogo proteklog vremena, u srpskom narodu postoji jako poimanje snage i značaja istinske simfonije crkveno-državne vlasti u nemanjićkoj Srbiji.
Ta dva veka srpske istorije s pravom možemo nazvati vremenom „Svete Srbije" i svaki pravoslavni Srbin, koji želi dobro svom narodu, svojoj veri i svojoj Crkvi, mora da crpi inspiraciju iz tih vrednosti koje nam je ostavio Sveti Sava i ostali svetitelji iz perioda „Svete Srbije". Tek poznanjem Boga stiče se istinska mudrost i tada neće biti lutanja i suludog srljanja u zagrljaj svim gnusobama „bele demonije", kako savremenu Evropu nazva sveti vladika Nikolaj Srpski, nego će narod biti samo odan onim rukovodiocima koji ispunjavaju Zakon Hristov i koji razlikuju dobro od zla. Čuvanje čistote Svete Vere Pravoslavne i život u skladu sa njenim učenjem, prvorazredni je zadatak svakog verujućeg Srbina. Budu li se Srbi vratili na taj svetosavski put, za sve ostalo, pobrinuće se milostivi Gospod. U suprotnom, nije teško zamisliti šta nas sve još čeka budemo li istrajavali na putu „evropskih vrednosti", na putu antikulture i anticivilizacije Koka-Kole i Mekdonaldsa, na koju nas tako napadno gura vladajuća srpska garnitura.
Svakako da sva ova događanja u SPC-u nisu mogla biti nepovezana sa Vatikanom. Jer taj naš komšija se uvek koristio svakim slabljenjem srpske države (uostalom - kao i ruske), da bi naneo udar po Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Ali ono što ohrabruje pravoslavnog Srbina danas, jeste činjenica da rimski poglavar, uprkos svemu, nije dobio poziv Sabora SPC da poseti Srbiju 2013. godine, prilikom obeležavanja jubileja Milanskog edikta. To je pre godinu dana bilo gotovo izvesno, ali eto, ponavlja se ona Njegoševa krilatica – čovek snuje, Gospod presuđuje!
Koji su razlozi da do toga poziva nije došlo, kada je i sam srpski Patrijarh više puta ponovio da papu treba pozvati na tu svečanost, nije nam dato da znamo. Ali neki momenti, koji su možda doprineli takvoj odluci, pominju se u nekim srpskim okolocrkvenim krugovima. To su po tim (nezvaničnim) izvorima, sledeća tri momenta: 1) Čvrst stav Ruskog Patrijarha da papa ne treba da dođe u Srbiju (govori se i da su srpski ekumenisti pokušali pridobiti za podršku papinom dolasku u Srbiju i Jerusalimskog Patrijarha, ali da su i od njega dobili negativan odgovor. Ali, to su sve nezvanične i neproverene informacije); 2) Veliki otpor papinom dolasku, od strane pravoslavne javnosti u Srbiji i Republici Srpskoj; i 3) Organizacija dve vrlo uspešne naučne konferencije o Jasenovcu, jedna održana u S. Peterburgu u oktobru 2010. godine(2)i druga održana u Banja Luci, u maju 2011. godine(3).
Ja bih ovde dodao i četvrti momenat. Kako reče nedavno jedan srpski iguman, mošti mučenika Hristovih velika su snaga i ne zovu se slučajno tako na crkvenoslovenskom jeziku, one stvarno poseduju veliku moć. Toliko je velika uloga Vatikana u srpskim stradanjima, toliko je velika umešanost rimokatoličkog klira u stravičnom genocidu nad Srbima, da mošti tih mučenika ne dozvoljavaju nepokajanom prvojerarhu rimskom da dođe u Srbiju. Kao što reče sveti Nikolaj Srpski u svojoj službi-poemi jasenovačkim mučenicima:
„O stradalci mnogi, pod humkama vlažnim,
pobeda je vaša nad hrišćanstvom lažnim!"
Počeli smo tekst govoreći o vladici Artemiju, pa je red i da ga završimo pišući o njemu. Bio je to vladika čija je eparhiji za 33 godine njegovog vladičanstva, postala pravi rasadnik srpskog monaštva. I praktično dve trećine celokupnog srpskog monaštva, nalazile su se u Raško-Prizrenskoj eparhiji. Desilo se što se desilo, potrebno je puno mudrosti i nepristrasnosti svima nama, od verujućeg naroda, preko srpskog episkopata, do vladike Artemija i njegovih pristalica. Na tu mudrost pozivao je i apel uglednih srpskih intelektualaca pred majski Sabor SPC, koji su potpisali i neki ugledni ruski pravoslavni intelektualci(4).
Ono što je u ovakvim okolnostima najmanje potrebno Srpskom narodu i Srpskoj Crkvi, jeste crkveni raskol. Mnoge pristalice vladike Artemija moraju biti svesne jedne činjenice – padali su u Pravoslavlju i Patrijarsi, ali nije padalo Pravoslavlje, nije padala Crkva. To što je Patrijarh Carigradski potpisao Florentinsku uniju, ne znači da je Crkva izgubila blagodat, jer kao što rekosmo ranije, glava Crkve Pravoslavne je Sam Gospod Isus Hristos i da nije tako, odavno bi njena lađa bila uništena u mnogim olujama koje su je zadesile kroz njenu stradalnu istoriju.
A primeri sa pominjanim raskolom staroobrednika u Rusiji, pokazuju nam do kakvih strašnih posledica može dovesti samo puko revnovanje i poštovanje bogoslužbenog poretka (koje je svakako važno), bez poštovanja sveštenonačalija. Tako jedan od najpoznatijih staroobrednika, đakon Fjodor, više podseća na privrženika dualističke religije, nego na pravoslavnog bogoslova. Njegova polupoema, polulament „O poznanju antihristove prelesti", na pojedinim mestima zvuči kao himna silama zla. Drugi su otišli u potpuno sektanstvo, vodeći ljude do samospaljivanja. A na samom početku raskola, nesumnjivo je bilo i očigledno da je tadašnje rusko sveštenonačalije nanelo mnoge nepravde pristalicama starog crkvenog obreda. Ali, kako reče naš Spasitelj – ko pretrpi do kraja biće spasen. Neki srpski sajtovi se deklarišu kao zaštitnici vladike Artemija i zaštitnici Pravoslavlja, a sajt im je latinični. Pametnom je jasno kakvo je to latinično Pravoslavlje i čemu to vodi. Neka bi Gospod svima nama podario iskreno i zdravo rasuđivanje i prostodušnost, kao jednu od glavnih odlika pravoslavne duše. Jasenovački mučenici, molite Hrista Boga za nas!
__________________________
(1) http://www.ruskline.ru/analitika/2010/06/28/ya_nikogda_ne_soglashus_stat_prichinoj_ili_sozdatelem_raskola/
(2) http://www.ruskline.ru/news_rl/2010/10/29/dialog_posle_genocida/
(3) http://borbazaveru.info/content/view/3635/1/
(4) http://borbazaveru.info/content/view/3634/1/
Izvor: Fond strateške kulture, srb.fondsk.ru
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
