Izvor: Politika, 25.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zvanična i nezvanična dekada Roma
BUKA I BES
U šetnji s ocem, dečak, glavni junak poetske priče "Ogledalo" Jovana Nikolića čuje reč "Cigani"! koja mu je praktično nepoznata. Međutim, po intonaciji s kojom ju je izgovorio neko iza njihovih leđa i po nagloj vrelini očevog dlana, on sluti da je upravo stupio u nešto novo i neugodno čije će složenije nepoznanice tek početi da otkriva. Priča beleži događaj iz ranih šezdesetih u Čačku, naravno ako je autobiografska, a biće da jeste. Verodostojnost slike koju u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "Ogledalu" gradi evropski priznati pesnik počiva, prosto, na tome što je ona mogla da bude smeštena u bilo koje razdoblje i ma koji grad u Srbiji.
Tumačenje ključnog dela Nikolićeve kratke priče neizbežno je odvelo iz poetske u doslovniju ravan: do neretkih primera zlostavljanja Roma i nerazumevanja njihovih potreba od strane sredine. A u novijoj istoriji, kao da je na te probleme u domaćem javnom govoru rešenije skrenuta pažnja tek brutalnošću koju je grupa skinheda u Beogradu primenila na Dušanu Jovanoviću. Utoliko Srbijom trenutno teku u stvari dve "dekade Roma": zvanična, započeta 2005. uz pokroviteljstvo Svetske banke i nezvanična, obeležena oktobra 1997. stradanjem trinaestogodišnjeg Duška. Za samo dva meseca navršiće se decenija od te nesreće no raznovrsni primeri maltretiranja Roma koji i dalje pune hronike domaće štampe, hrane bojazan da će se takva praksa okončati samo kalendarski.
Ako je iživljavanje nad Romima na neki način još izraženije u razvijenijim državama, tamo su o pitanju koje nas zanima, osim najvećih primitivaca, aktivni i ljudi što čine njihov obrnut odraz. Ove godine navršava se još jedna "dekada" (mada bi lepše bilo napisati "decenija"): Ginter Gras je 1997. u Libeku osnovao fondaciju "Za dobrobit Roma" koja nagrađuje umetnike iz tog naroda. Venecijanski bijenale je u junu 2007. otvorio prvi romski paviljon u svojoj istoriji, a u njemu među ostalim stvaraocima učestvuje i naš zemljak Dušan Ristić. On inače ne živi u Srbiji (već u SAD), baš kao ni Jovan Nikolić (od 1999. u Nemačkoj), dok se pesnik, antologičar i novinar Rajko Đurić vratio iz Berlina – gde je početkom devedesetih pobegao od pretnji pošto je kritikovao Miloševića – da bi u svojstvu predsednika i poslanika URS učestvovao u uvođenju Roma u srpski parlament.
Kao dobitnik nagrade Tuholski kojom su ovenčani recimo Adam Zagajevski i Salman Ruždi, Đurić je stvaralački etabliraniji i od Nikolića i Ristića ali to nije bitno. U ovom kontekstu bitno je reći da je propuštena mogućnost da u njima dobijemo tri značajna predstavnika ne samo romske nego i srpske umetnosti u svetu, što bi možda bio slučaj da je ovdašnja većina bila manje bahata.
Odnos Roma i Srba kroz umetnost i inače je složen i značajan. Srbi su međunarodnu prepoznatljivost u kulturi izgradili kroz motive Roma i njihovog folklora (Guča, Bregovićeve pozajmice, Kusturičini i Petrovićevi filmovi). No, rečena interakcija je terala obe strane na gunđanje. Ako se od pojedinih Srba moglo čuti da je kroz projekte koje smo naveli u zagradi, ionako nepovoljna slika o naciji pogoršana preuveličavanjem doživljaja njenog prožimanja s romskom, drugi su na primer imali primedbu da je način na koji ih je Kusturica tretirao u svojim filmovima zapravo podržavao štetne stereotipe o njihovoj društvenoj izopštenosti i neviđenom primitivizmu.
Reklo bi se da je posredi u stvari širi problem: mali narodi retko imaju priliku da se njihova dela u glavnom toku evropske kulture čitaju samo kao umetnost a ne kao puka fikcionalizovana sociologija. Deo sličnog problema je i ona nezvanična "dekada Roma", koja kao i svaka ovdašnja provincijalnost ima korene u ignorisanju evropskog uvida. A da su širi vidokruzi zastupljeniji u lokalnoj percepciji, mnogi bi možda morali da dođu do neočekivanog zaključka da su im Romi u stvari jedan od najbližih naroda. Srbi u Evropi, zbog svega što se zbivalo devedesetih, i dalje uživaju negativan imidž kakav, doduše u svakovrsno većem opsegu, Romi imaju koekude, pa i po Srbiji. Takođe, koliko god iz različitih razloga i na drukčijem stepenu bio, proces emancipovanja Srba i Roma odvija se u isto vreme. Možda bi baš ugrađivanjem takvih paralela u osnove zvanične "Dekade Roma" u Srbiji, oba procesa lakše potekla.
[objavljeno: ]
