Izvor: Politika, 25.Nov.2013, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtve i saučesnici
Samo u toku prvih deset meseci ove godine 45 žena smrtno je stradalo od ruke najbližeg svog – supruga, oca ili sina. Među žrtvama nasilja nalazi se osamdesetšestogodišnja majka koju je ubio sin u porodičnoj kući, dvadesetšestogodišnja devojka koju je ubio ljubomorni dečko, četrdesettrogodišnja žena i njena šestogodišnja devojčica kojima je presudio vanbračni partner žene, šezdesetjednogodišnja žena koju je ubio suprug... Od početka ove godine dvesta pedeset troje žene i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dece su spas u poslednji čas pronašli u sigurnim kućama, a čak oko 3.000 žena okrenulo je broj Savetovališta protiv nasilja u porodici.
Broj zakona, konvencija i propisa koje štite ženu od nasilja u porodici raste iz godine u godinu. Istovremeno raste i broj žena čiji likovi osvanu u čitulji – tokom 2012. godine ubijene su 32 žene, tokom 2011. godine – 29, dok je u 2010. godini smrtno stradalo 20 žena. Tokom prošle godine samo su dve osobe kažnjene zatvorom od dve do pet godina zbog nasilja prema ženama, a sudije nisu izdale nijedan nalog za iseljenje nasilnika iz stana i useljenje žrtve u stan. U sigurnoj ženskoj kući nalaze se žene koje su pobegle iz svog stana, jer sudije nisu smatrale da je nasilnik taj koji treba da napusti porodični dom.
Od ove sumorne statistike jedino je strašniji odnos okoline prema žrtvama nasilja i stav da je žena sigurno nešto zgrešila, pa je zaslužila batine. I same žene u početku opravdavaju nasilje svog partnera – imao je loš dan na poslu, takav je kad popije, inače je duša od čoveka, deca su donela loše ocene iz škole... Vremenom, opravdanja je sve manje a nasilja sve više. Neke žene ne mogu da ostave nasilnika, jer jednostavno nemaju gde da odu. Nemaju posao ili platu koja bi pokrivala troškove iznajmljivanja privatnog stana i samohranog roditeljstva. Ne mogu se vratiti ni u dom roditelja koji smatraju da je njen brak – njen problem. Neki nasilnici su na visokim pozicijama i žena je svesna da policija neće doći na njihovu adresu ako okrenu SOS telefon.
Nasilje koje kulminira ubistvom ne dešava se preko noći, već traje mesecima i godinama, ali je problem u tome što niko ne obraća pažnju na žrtvu. Svako nasilje počinje sa šamarom i nastavlja se batinanjem koje kulminira ubistvom, ali stav apelacionog suda glasi da šamar nije nasilje. Sudije neretko izriču minimalne novčane kazne nasilniku sa argumentacijom da ne mogu u zatvor da pošalju oca porodice, jer ko će onda da donosi novac u kuću.
A vi? Šta vi radite kada čujete buku u komšijskom stanu koja jasno asocira na činjenicu da komšija deli vaspitne šamare ženi i deci? Da li pozivate policiju i prijavljujete komšiju s kojim pijete kafu, gledate Ligu šampiona i pečete rakiju? Ili pojačavate ton televizora kako biste zaglušili glas savesti koji vam govori da nasilje nije privatna stvar? Ako je odgovor na poslednje pitanje potvrdan, vi ste saučesnik statistike na početku teksta.
Katarina Đorđević
objavljeno:
