Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Okt.2020, 16:18
Zoran Janjetov: Noćna mora za nepravdu
U okviru 11. festivala nesvrstanog stripa Novo Doba, 10. oktobra će biti otvorena izložba Zorana Janjetova „Noćna mora za nepravdu“.
On je noćna mora za nepravdu, on je najskriveniji junak stripa koji se već decenijama šunja mračnim haustorima u lošem društvu Mebijusa i Hodorovskog.
On je proslavljeni majstor bratstva stripa na onoj strani gde je sve unapred dogovoreno – serijali i nastavci, broj tabli, strana, kadrova po metru kvadratnom stripa, precizno >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << sceniranje, precizno planiranje crteža i boja, u velikom timu u zadatom roku. Janjetov je heroj i na onoj strani gde crta samo da sebe zadivi i zabavi, tamo gde je živela sloboda, gde je strip samo jedan kalambur ili jedan lik u kojem je kondenzovan i scenario i priča, gde nikome ne polaže račun.
Pronalazi se sa ove i one strane stripa, sa svake strane stripa. Janjetov je skup raznih likova kao što su Nezamislivoje, Neprocenjivoje, Nezamenljivoje i još mnogo mnogo njih! Oblike menja i nekoliko puta na dan, isto koliko često menja i načine na koje crta i misli o stripu.
Janjetov kao Neprocenjivoje je superstar internacionalnih stripskih razmera. Kao Neprocenjivoje Janjetov potpisuje ugovore, ima rokove, ozbiljna izdanja, jako ozbiljna izdanja, jako jakaakaoooo ozbiljna izdanja za jako ozbiljne izdavače.
Janjetov je ugledni građanin, poštovani umetnik, važna tačka u proizvodnji onog najboljeg što strip danas ima da ponudi. Menadžeri prodaje, menadžeri rasprodaje, menadžeri za ljudska i autorska prava, za prevode i umnožavanje, stručnjaci za tajming i gejming, za publiku i kritiku, grickaju manikirane nokte i vrte krugove po svojim prostranim kancelarijama čekajući da Janjetov javi da je Janjetov izbrusio svaku liniju. Ovaj Janjetov crta scenarsitički zahtevne SF sage, ozbiljne ratove svetova. Ima veliku vidljivost i velike tiraže, serijale, albume, nizove, nastavke i produžetke.
Janjetov kao Nezamislivoje je ćutljivi heroj na udaljenom horizontu. On nije strašan i jak, on je zabavan i uporan kao svrab u čarapi ili golicanje na pregibu šavova, neće da prestane ni da nestane. On je kao laka migrena, kao jaka sirena za nepravdu. Jao-Jao-Jao za nepravdu, Ti-ru-ri-ru za nepravdu. Migrena za sirenu, mornar u ormar, aurora do crnog mora. Noćna mora svaka gora od prethodne i po tami i u drami, kada sanja i nepravdu ganja. Nepravda od njega strepi. Nepravda je naravno određena hibridna vrsta mačkile (spoja mačke i činčile), koja ume da se kreće samo krivim putem i da zabasava u nevolje, i koja preživljava sve vrste biokosmičkih uticaja, nešto kao lišaj ili bubašvaba sa krznom i brkovima. Nastala je ukrštanjem nekoliko plementih vrsta kao što su krivaja i suđaja.
Nezustavljivoje Janjetov crta i kad ne sme. Kako to mislite ne sme da crta? Ko još ne sme da crta? Pffrrrr! Pa onaj koji mnogo crta. Onaj koji mnogo crta ne sme da crta? A!? Da niste vi pobrkali neku džezvicu*#$ Dobro evo preformulisaću. Crta kada treba da crta, ali ne crta ono što treba nego ono što baš hoće. Je l’ sad jasnije? Pa kaooo. On crta i dok crta i dok ne crta? Je l’ to? Pa otprilike. A šta crta? E pa o tome vam govorim!
Sa jedne strane stola strip table, na kojima radi i po nedelju dana, po dve nedelje (nije ovo samo nabrajanje u nedogled, cifre ne lažu). Tu su kadrirani, neverovatno složeni linijski crteži koji bojenjem postaju neverovatno složene kosmičke, istorijske ili prosto ratničke predstave. Sa druge strane stola nastaju kondenzovani likovi i situacije, imrovizovani slobodnom rukom bez plana i scenarija. Jedna i druga strana stola postoje paralelno u prinudnom primirju. Ne zna desna ruka šta leva radi fazon. Krijumčari se s leva na desno, brajevom azbukom i morzeovim kodom nečitljivo. Šibicari se na sitno i na krupno. Ko pogodi sa koje strane stola se nalazi ono što Janjetov ne sme da crta, neka nastavi da čita ovaj tekst. Ko ne zna sa koje strane stola se nalazi ono što Janjetov ne sme da crta, neka isto nastavi da čita ovaj tekst.
Janjetov kao Nezamenljivoje se pojavljuje i pod podpseudonimima Žodonjetov, Žodožetov ili Jodojanjetov. Kao polovina ove dvoglave legende u kojoj je srastao sa legendarnim Alehandrom Hodorovskim, imao je sreće da se i njemu, po starom dobrom francuskom običaju ime pogrešno čita, piše, sriče i peva. Još jedno Ž, Ž, Ž, Ž. I joooššš jedno Žžžž. Dakle, u početku beše Ž, da ne kažemo Pariz, gde se sve pretvara u Ž. Nakon učešća na izložbi jugoslovenskog stripa u Parizu 1986. godine, Janjetov je upoznao Mebijusa (kapirate M.E.B.I.J.U.S.A!?), za koga je bojio dva toma stripa „L'Incal“. Potom se dokazao kao jedan od najtalentovanijih naslednika Mebijusa, koji je usput razvio ličniji stil, pa ga je nasledio u seriji „La Jeunesse de John Difool“ (Mladost Johna Difoola), za koju je nacrtao šest epizoda sa scenaristom Alehandrom Hodorovskim za „Les Humanoides Associes“ između 1988. i 1994. Takođe sa Hodorovskim, stvorio je strip „Les Technoperes“ (Tehnoočevi) 1997.godine, koji je imao 8 epizoda i izlazio do 2006. godine. Zajedno su radili i „Vojske Matabarona“ (Les Armes du Méta-Baron) 2008, i sarađivali na serijalu Ogregod koji se u Francuskoj premijerno pojavio krajem 2010. godine u izdanju Delcourta.
Iako tvrdi da ima jeziv otpor prema crtanju po scenariju, on je neprikosnoveni majstor grafički jasnog i čistog, kompoziciono i pripovedački složenog stripa gde su uglovi pravilni i tačni i naduvezuju se jedni na druge. On zna sve tajne zanata, priprema, sekvenciranja, objektiva, zna koliko su likovi udaljeni jedni od drugih i koliko glasno govore i da li je trem ispred kuće potreban priči ili je nastao iz čistog zadovoljstva prema crtežu. Iako tvrdi da najviše voli slobodu, nikada nije zadovoljan postignutim, svoj crtež neprekidno usložnjava, čineći sebi posao težim. Kada su stvari već bile komplikovane, onda je uzeo najtanji mogući rapidograf i izvodio ultrasitan crtež sa najkomplikovanijim šrafurama i ogromnom količinom detalja. („Rezultat je bio impresivan, ali mi je to oduzimalo užasno mnogo vremena i živaca“, kaže iskreno vaš Zoran Janjetov). Pred toga, strip podrazumeva i odvojene procedure crtanja i bojenja, koje nisu uvek kompatibilne i uskladive, pa u svakom stripu postoji sudar različitih ljudi. Povrh svega, uzbudljivi Ming-Taj, koga su evropljani svojom uobičajenom arogantnom inverzijom imenovali u Taj-Ming, neumoljivo nameće svoje uverenje da je uvek važnije da stvari budu na vreme nego da budu dobre.
Daleko od poturanja manihejske ideje o dva Janjetova, ipak odgovorno tvrdimo da ako hoćete upoznate jedan sasvim drugačiji Janjetovljev lik koji se zove Neprepričljivoje morate da čitate profesora Ćumislava ili Bernara Panasonika. Pogađate – to ne može da se prepriča. Kao kada Panasonik u Osaki traži Firtućke i postaje izrazito nervozan ako mu ne daju odgovor gde da ih nađe, pa odlazi kod Klausa Nomija, a možete da vidite usput i šta su medijske zvezde rekle o ovim scenama. ŠT!? Ovaj Janjetov zna za sva pravila, ona najjednostavnija - da stvari moraju da budu jezivo čitljive, da mora odmah i lako da se vidi šta je na slici najbitnije. A najbitnije je ono što priča priču. On zna da čudan ugao može da se koristi samo kada to nešto znači, kada ima svoje opravdanje. On zna da „ako nekog gledaš iz čudnog ugla, znači da ga neko gleda iz čudnog ugla, nije funkcija strane da bude lepa estetski, nego da priča priču“. On isto tako jako dobro zna da mora da bude jasno da li se radnja pomera kroz vreme i da li su komponente jedne slike uopšte u istom vremenu. Sve to zna i onda sve to zanemari. Čisto mu se fućka za sva ta pravila. On ih razbija namerno i besprekorno. Nedovršeni početak, preko nepostojećeg srednjeg dela do pred kraj, nikome od čitalaca, glavnih i sporednih likova, pa ni samom autoru, jasnih elemenata priče ili slike (B. Panasonik).
Osim toga, Janjetov kao Halucinogenoje izviruje na svakom ćošku (normalno da se teško izgovara, krstio ga je pripiti meksički pop u savani, sahari, safari, rastafari). Ovaj uporni Janjetov javlja se i kada ostali možda baš hoće da mirno i trezno ispunjavaju strip table savršenim rapidografskim linijama. Halucinogenoje ometa uvaženog majstora u izvršavanju svojih bravuroznih planova. On muti vodu, krade škodu, ne da minutima da neprimećeni odu. Skoro pa bismo mogli da kažemo da stoji iza reči čuvenog Bernara Panasonika: „Celog života se plašim da će mi se dogoditi nešto normalno“.
Na izložbi „Zoran Janjetov: Noćna mora za nepravdu“ u galeriji Remont od 10. do 30. oktobra biće izloženi radovi koji su istovremeno metastaze bestijarija profesora Ćumislava i svih ostalih bestijarija koji su narastali godinama (sa svim likovima, herojima i protuvama), i sve više se sažimali u jedan crtež, jedan lik, ili samo asptraktan oblik. Ali i rezultati pupljenja celokupnog iskustva crtanja stripova, gde postaje očigledno u kolikoj je meri Janjetov presek istorije stripa druge polovine dvadesetog i šta smo potrošili od dvadeset prvog veka – kroz uticaje, prva izdanja, prijatelje, saradnike i nezaobilazni kult koji je stvoren oko veze sa Mebijusom i Hodorovskim.
Besna, bogata, šarena, kolekcija ludih ilustracija koje nekad prati blesav tekst, predstavlja drevnu borbu između narativne logike i pitanja ko tu koga gleda i zašto. Janjetovljeve situacije su na primer samo otelovljenje nekog leksičkog kentaura, nelogičnog spoja ili crtačko-jezičke situacije. Na primer jedne onomatopeje. Situacija je ono što se desilo pre nje, ali i posle nje, onomatopenje, gde je sve podjednako važno ili nevažno. Na izložbi ćemo videti ono u čemu Janjetov uživa, bez kontinuiteta, jedno nevezano za drugo, neplanirano i bez otpora, slobodno iako nečitljivo. „Jer ja te izlive flowa, te crtačke ejakulacije, imam vrlo retko. (:::) Ali, to što radim za sebe danas ne zanima nikog, to je moglo da prođe sedamdesetih, kad je Moebius objavljivao te svoje eterične stvari, a sad ne bi mogao ni on. Ljudi su postali manje eterični (smeh)“. Ali, je l’ da da se prevario?
.jpg)
