Izvor: Politika, 28.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u strahu i depresiji
Pod pretnjom nasilnika da "ne smeju nikom da kažu šta oni to rade" jer će "njihovi roditelji saznati i kazniti ih, istući ili odvesti u dom", zlostavljana deca preživljavaju najmračnije i najdublje strahove. Fizičko i seksualno zlostavljanje najmlađih dešava se nezavisno od socijalne, geografske, obrazovne ili nacionalne specifičnosti koja bi ukazala na žrtvu, učinioca ili porodicu. Zlostavljači su osobe u koje deca imaju najviše poverenja – otac, očuh, majka, rođak, komšija, lekar, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vaspitač, nastavnik ili neko sasvim nepoznat koji vremenom zadobije poverenje najmlađih.
Otkrivanje ovog perfidnog nasilnika i njegovog svirepog čina zavisi prvenstveno od svesti i reakcije okoline, kao i spremnosti odgovarajućih društvenih institucija da se suoče sa ovom problematikom i sistemski je rešavaju.
Jelena Tomković, iz Odseka za prevenciju i suzbijanje maloletničke delinkvencije Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, kaže za "Politiku" da su prema našem zakonodavstvu svi seksualni kontakti sa detetom krivično sankcionisani i kada se čini da su "dobrovoljni" od strane deteta.
– To znači da će policija postupati u slučajevima kada postoje osnovi sumnje da je ovo krivično delo učinjeno, iako ono o događaju nije nikom pričalo ili sam čin izgleda dobrovoljan od strane deteta. Uvek treba imati u vidu da deca imaju poverenja u odrasle osobe. Često se u ulozi zlostavljača nađe osoba kojoj je dete povereno na čuvanje, ali učinilac može da bude potpuno nepoznati čovek koji se kreće u blizini školskog dvorišta ili igrališta i nudi deci slatkiše i igračke. Svaku nedozvoljena radnja koju ta odrasla osoba preduzima ka detetu nije od strane deteta shvaćena i doživljena kao nedozvoljena – kaže Tomković.
Prema podacima MUP-a Srbije, u prvih osam meseci ove godine učinjeno je jedno silovanje nad trinaestogodišnjom devojčicom od strane punoletnog muškarca. U istom periodu prošle godine silovano je četiri devojčice i četiri dečaka od strane punoletnih osoba, osim u jednom slučaju kada je učinilac bio mlađi od 18 godina.
Zlostavljanje dece često prijavi jedan od roditelja, vaspitač u domu, nastavnik, lekar i druga osoba koja primeti promene u ponašanju deteta ili uoči povrede na njegovom telu.
– Ukoliko je reč o maloj deci, događa se da ona ispričaju osobi u koju imaju poverenja o tome kako su se "igrala" sa rođakom, komšijom, drugarom, dok se starija deca odluče da o svemu ispričaju roditeljima ili policiji, psihologu škole. Praksa je pokazala da ima slučajeva kada se dete poveri jednom od roditelja da ga drugi zlostavlja i da naiđe na nepoverenje od drugog roditelja. Dešava se da žena brani supruga nasilnika, često zbog očuvanja braka, materijalne sigurnosti, nemogućnosti da mu se suprotstavi ili iz straha – objašnjava naša sagovornica.
Psihijatar dr Aleksandra Franić, iz Savetovališta za mentalno zdravlje dece i omladine pri Domu zdravlja Zemun, kaže za "Politiku" da posledice koje fizičko, emotivno i seksualno zlostavljanje, kao i zapostavljanje i zanemarivanje, ostavljaju na dete zavise od kombinacije različitih faktora. To su godine deteta, razvojni status u trenutku zlostavljanja, tip, učestalost, intenzitet i dužina zlostavljanja, kao i odnos žrtve i zlostavljača.
– Veoma je bitna otpornost samog deteta na koju utiču njegove individualne osobine kao što su optimizam, samopoštovanje, humor, inteligencija, kreativnost, nezavisnost, sigurnost, podržavajuća socijalna sredina i prisustvo brižnog odraslog u životu deteta. Sama trauma ne mora da bude najštetnija po dete već nedostatak zaštite odraslog i socijalne podrške koji bi obezbedili reparativno iskustvo za dete – kaže Franić.
Prvi znakovi koji mogu da se uoče na zlostavljanom detetu su da često iznenada menja ponašanje i postaje potpuno drugačije, posustaje u školi, postaje vrlo oprezno i povučeno u kontaktu sa odraslima.
– Na fizički zlostavljanom detetu prvo u oči upadaju povrede: opekotine, modrice, posekotine, ugrizi, lomovi kostiju, kao i one koje blede posle perioda kada je dete odsustvovalo iz škole. Zlostavljana deca često zaziru od kontakta sa odraslima, trzaju se na zvuke i nagle pokrete. U emocionalnom smislu, kod deteta se razvija vrlo nizak prag samopoštovanja, poremećaj ponašanja i pažnje. Slabi komunikacija sa vršnjacima i odraslima, dolazi do poremećaja vezivanja, kao i sklonosti ka ekstremnom nasilnom ponašanju ili depresiji – objašnjava Franić.
Mogući znaci da je dete žrtva seksualnog zlostavljanja mogu biti poteškoće sa sedenjem ili hodanjem, kao i da dete odbija da se presvlači za čas fizičkog ili da se svlači kod lekara.
– Mala deca, koja su seksualno zlostavljana, često pokazuju bizarno i neuobičajeno seksualno znanje i ponašanje za njihov uzrast. Kod seksualno zlostavljane dece u adolescenciji češće se razvija poremećaj ishrane, sklona su samopovređivanju, suicidu, koji može i kasnije da se javi kao posledica depresije. Kod žrtava zlostavljanja u detinjstvu karakteristično je slabije akademsko postignuće, delinkvencija i antisocijalano ponašanje – napominje psihijatar.
Dr Franić naglašava da trenutni efekat kod žrtve zlostavljanja, kao što je osećaj straha, izolacije i nesposobnosti da se veruje drugim ljudima, može da se pretvori u dugotrajne posledice koje osobu mogu da prate ceo život.
– Kod svih tipova zlostavljanja važno je naglasiti da iako kod velikog broj dece neće biti dugoročnih posledica, uvek možemo govoriti o povećanom riziku za njihovo nastajanje. Posebno je opasno transgeneracijsko prenošenje modela zlostavljanja. Žrtve često postaju zlostavljači svojih partnera ili dece. Mislim da je ovo najgori ishod, kada se pravi jedan lanac koji ako se ne preseče i ne leči ima tendenciju da se kao karika na kariku nadovezuje i da veoma dugo traje – naglašava dr Franić.
U preventivnom smislu bitno je, kaže dr Franić, da svaki pojedinac kao i društvo u celini, doprinese spoznaji da je zlostavljanje dece krivično delo i da se goni po službenoj dužnosti.
– Naša građanska dužnost, kao i dužnost svih javnih institucija jeste da prijavljuju svaku sumnju na postojanje zlostavljanja i zanemarivanja deteta. Od presudne važnosti je i brz i efikasan krivičnopravni postupak u kojem će dete biti u potpunosti ili u najvećoj meri zaštićeno od retraumatizacije, a prava deteta poštovana – napominje dr Franić.
[objavljeno: ]
