Izvor: B92, 27.Dec.2013, 14:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život pod kontrolom
O ograničenoj slobodi, lošem sistemu, još gorem pravosuđu, utihnulim medijima i NVO I o ljudima koji ima pružaju podršku I utehu, za Novi magazin govore Brakica Stanković I Aaida Ćorović.
Najteže u zajedničkom razgovoru sa Aidom Ćorović i Brankicom Stanković bilo je ugovoriti vreme kada obe, zajedno sa službenom pratnjom, mogu biti istom mestu. Prosto, ne raspolažu pravom na svoje vreme i kretanje; Brankica već godinama, Aida nedeljama. Brankica se, kaže pomalo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << rezignirano, nikada neće navići na ograničenu slobodu, Aidi je još pomalo intrigantno da otkriva detalje života pod javnom kontrolom. Na sreću, obe imaju veliko poverenje u ljude koji brinu o njihovim životima.
BRANKICA: Pouzdani su, pre svega, a vremenom smo na neki način postali i prijatelji. Ali, negde sam pročitala da je Aida rekla da se već navikla. To nije moguće.
AIDA: Zapravo, taj organizacijski deo javljanja kuda idem preuzeo je moj muž na sebe, ja bih poludela da sve to moram sama. Ali, ionako ludim, sumanuto je da kad krenem u samoposlugu da kupim sebi neke intimne stvari neko mora da me prati, čeka iza mojih leđa dok pazarim i platim. Izbegavam i da izlazim jer moram da cimam te momke, a oni imaju svoje porodice, svoje obaveze. Pre nekoliko dana bila je slava, moji pratioci su Bošnjaci, jedan je vernik, ali slavio je njihov kolega i to je za njih zakon. Iako mi takve stvari vraćaju veru u život da živim u multietničkom društvu, morala sam da izađem i poremetim to međusobno druženje i poštovanje.
BRANKICA: I ja sam obzirna, trudim se na ne izlazim, ali užasno je to, eto, ta prodavnica – zatreba vam nešto a ne možete da odete dok se ne javite, njima treba pola sata da se pokupe i dođu…
PRAVOSUĐE I SISTEM: U svetu punom kamera i svevidećih očiju koje prate svakog od nas, fizičko obezbeđenje deluje anahrono, ali još više od toga tera na pitanje – da li na taj način država zapravo neće da reši problem.
BRANKICA: To nije moj problem, to je problem Srbije; ne moj lični ili nekoga ko još ima obezbeđenje. Nisam ja kriminalac da bih se skrivala, bežala od nekoga, ali svako od nas treba da ima normalan život, pravo da se kreće, da živi i radi bez dodatnog pritiska. Da se razumemo, ja se ne plašim, nemam čega da se plašim i stidim, mirno spavam, nisam uradila ništa loše – radila sam svoj posao. Kao i Aida. Problem je sistemski; država neće da se obračuna sa kriminalnim krugovima, iako smo već godinama u najavi borbe protiv organizovanog kriminala.
Primer na kojem se to može potvrditi je borba protiv huligana u sportu najavljena 2008, koja se svela na zabranu nekih navijačkih grupa. To je van pameti, jer je reč o ljudima sa kriminalnim dosijeima, sa krivičnim prijavama i tužbama. Ipak, postupci protiv njih traju godinama. Problem je pre svega u pravosuđu, sve može godinama da traje i da prođe bez kazne.
AIDA: Nemam ni ja čega da se plašim i stidim, dignute glave mogu da prođem kroz svoj grad. Verovali ili ne, čak me susreću ljudi i govore mi u poverenju da sam u pravu, pokrivene devojke mi šalju poruke da izdržim, što je pre dve-tri godine bilo nezamislivo. Ali, svi me mole da ostane ‘među nama’ zato što se oni boje. A zašto čovek mora da se plaši svojih misli? Brankica je u pravu – država ne rešava problem. U mom slučaju nije to neki klinac koji meni preti, nije samo ni Zukorlić koji u Sandžaku radi šta hoće – to je sistemski virus koji razjeda državu. Radi se o ozbiljnim kriminalnim grupama, ljudima koji za novac ubijaju druge ljude po svetu, ovo je bila samo zgodna prilika da mene malo zaplaše da ne pričam toliko. To pokazuje koliko je ova država nebezbedna za svakoga. Sada smo mi, sutra će biti neko drugi.
Snajper, solidarnost i knjiga
“Kada na društvenim mrežama nekome prete mi prvi reagujemo, to je stvar principa. Kad su direktoru Informera bacili bombu u dvorište mi smo se prvi oglasili, nema veze da li se ja slažem s tim što Informer radi ili ne, pritisak javnosti mora da postoji, moraju da se oglase neki ljudi, moraju novinari, i kada sa te strane imate tišinu zašto bi neko drugi reagovao. Kada je knjiga izašla mediji su, kao da je to normalno, preneli da je kupljen snajper i razvila se priča da li bi neko zaista kupio snajper ili ga je već imao! Kao da je to sapunica iz mog ružnog sna; niko nije reagovao na zvanične podatke koji su zavedeni u MUP-u”, objašnjava Brankica.
Posebno je nervira fama – postaje li pisac i kakva je knjiga u književnom smislu: “To nije književno delo, niti ja pretendujem da budem pisac. Nisam pisac, ja sam samo sela i napisala sve što se desilo zato što smatram da to treba da ostane zapisano. I nijednom do kraja nisam pročitala knjigu”.
TRAGOVI: Brankica Stanković je u svojoj knjizi ostavila više od tragova i indicija, prstom je uperila u sistem operativnim podacima za koje postoje i službene beleške, pa opet se ništa nije promenilo u njenom životu, niti je sistem počeo da reaguje.
BRANKICA: Ako vam neki kriminalac kaže šta vam se sprema, ako postoji službena beleška zašto taj koji vam preti nije uhapšen? Da ne bude nesporazuma, nije problem u ovih nekoliko ljudi koji vode policiju, recimo načelnik UKP Rodoljub Milović je vrhunski profesionalac i divan čovek, ali niko sam ne može uraditi ono što je posao čitavog sistema, niti bilo koji policajac, niti jedan tužilac, niti jedan sudija.
Od kakvih zakrečenja pati sistem dobro ilustruje primer Luke Bojovića – dok nije proglašen najvećim kriminalcem policija ga je bezbroj puta privodila. I sud puštao posle dan-dva. Policija jeste sprovela neke reforme, ali to je kompleksan organizam unutar kojeg razne grupe međusobno ratuju.
AIDA: Ipak, pomaci su tu napravljeni, a pravosuđe je prosto trulo, čime god da se bavite – nasiljem nad ženama, obrazovanjem, korupcijom – sve se zaustavlja u pravosuđu. Ako znaš da nastavnik bez problema može da bude član terorističke grupe, nastavnica fašista, da lekar da godinama može da pljačka pacijente bez kazne, zašto bi se onda bilo koji kriminalac libio da ‘radi svoj posao’, zašto bi imao grižu savesti. Ako nema mehanizma koji obezbeđuje da je ‘sudija bog na zemlji’, da tako kažem, ako suđenja traju do zastarelosti, ljudima iz podzemlja, onima koji prete, onima koji žele da zadrže status quo, pokazuje da šta god i koliko god loše radili neće biti kazne”.
BRANKICA: Veoma je dobro što je ova vlada konkretno počela da se bori protiv korupcije, što je poslednjih meseci mnogo sumnjivih ljudi uhapšeno, ali ništa se neće zaista promeniti ako pravosuđe ne završi posao. A da bi pravosuđe to učinilo mora imati kvalitetne, nepotkupljive ljude. Pitala sam se često šta bih radila da imam svu vlast u državi? I sebi odgovorila isto toliko puta – ne znam. Ne zato što ne bih eventualno znala šta treba da se radi, nego s kim bih to radila. Zamerali su Zoranu Đinđiću da nije iskoristio ogromnu vlast koju je imao, a svi su zaboravili da je on tu došao posle godina diktature, da su kriminalci bili u svakom delu sistema, u policiji, službama, vlasti, sudovima, školama, a niko nema dovoljno ljudi da preko noći zameni čitav jedan sistem.
ŽENE: Paradigma o najhrabrijim ženama Srbije podjednako užasava obe naše sagovornice.
BRANKICA: Nije to hrabrost, to je volja da prevaziđete prepreke, upornost da stvari dovedete do kraja, ne samo u poslu već u životu uopšte, nepristajanje na kapule, šablon koji drugi nameću. I ima milion hrabrih ljudi u ovoj državi. Zašto se ne govori o hirurgu da je hrabar iako pacijent može da umre na stolu, o vatrogascu koji može da pogine na svakoj intervenciji? Ne, kaže se da oni dobro rade svoj posao. Naš posao je takav da obaveštavamo javnost i kada objavimo nešto što neko moćan hoće da sakrije kažu da smo hrabri. Za mene je to i uvredljivo – želim da mi kažu da sam posvećena poslu.
AIDA: Jeste li pročitali priču o Nadici Blažić, ostavljenoj majci troje dece među kojima je i mala Marina koja je na rođenju prema sudu lekara osuđena na smrt. Pa, ipak je Nadica uspela da svojoj deci obezbedi dostojanstven života, a Marini da bude među najboljima u Evropi u densu za decu sa invaliditetom. To je hrabrost, to hvatanje u koštac sa životom i kada se čini da je sve uzaludno.
BRANKICA: Moja procena je da je Aida u goroj situaciji nego ja, zameriti se takvim ljudima i živeti u takvoj sredini i pri tome biti ostavljen od svih, to mora da je strašno... Kad kažem od svih mislim i na sistem o kojem smo pričale, ali pre svega na medije. Šta su učinili mediji, preneli Aidino saopštenje? Preneto je saopštenje, ali nema pritiska na nadležne, traženja odgovora, iako je posao medija da to čine.
Uvrede
Žene su upornije, snažnije duhom, muškarci su fizički snažniji i to je jedina razlika koju treba uvažavati. Život u Srbiji ipak pravi i druge razlike, pa su tako i pretnje ženama brutalnije. Žena je jalovica, usedelica, frustrirana, jadnica u grču, bez kučeta i mačeta, emotivno ispražnjena, loša majka ako je majka i nemajka ako nema dece, napokon k…a. Posebna uvreda je trpanje u isti koš sa estradom…
“Uvrede koje muškarci upućuju jedni drugima nikada nisu toliko banalne kao kada se upućuju ženama. Meni je koleginica koja se bavi zaštitom od nasilja nad ženama rekla da sve što radim radim da bih bila u medijima... Ta nesposobnost da se percipira javnost je frapantna”, kaže Aida.
U svakoj zemlji u ovom svetu mediji služe da kontrolišu vlast, kako običan građanin može da zna šta radi predstavnik vlasti nego putem medija? Novinari su ti koji moraju da saopštavaju, da otkrivaju zloupotrebe. Kada se svi mediji bave važnom temom, kao što je bio slučaj kada smo se mi bavili fudbalskom mafijom, onda ima pomaka. To je bio jedini serijal koji su drugi mediji ne samo prenosili, nego i krenuli dalje da otkrivaju nove informacije. Kada se napravi atmosfera da vlast mora nešto da uradi, ne mogu da ignorišu činjenicu da svi o tome pričaju, pišu. E, to je pritisak javnosti koji ja želim.
AIDA: Mediji su prostor između građana i političara. Gore su građani, u sredini mediji, dole političari, namerno sam tako stavila. Danas je prostor između medija i političara ispunjen, a muk je u prostoru između medija i građana. Većina naših medija, naših novinara, odavno nisu servis građana, glasnogovornici, komunikacijski kanali između građana i političara, iako je to jedini civilizovan način da građani poruče – nismo zadovoljni.
Mediji su se pretvorili u poslušnike pojedinih stranaka i onda kada pokušavaju da budu stvarno nezavisni gurnuti su na margine, gase se jer nemaju finansija da se održe. Zapravo mi i nemamo javnost, a dobar deo zasluga za izostanak tog kontrolnog mehanizma je na nevladinom sektoru. Sa izuzetkom retkih koji će se prepoznati, nevladin sektor se pretvorio u skup partijskih NVO, Vladinih NVO, velikog broja malih NVO koje rade kao porodica, manufaktura i ne interesuje ih rešavanje problema. Zato se ni oni ne oglašavaju.
BRANKICA: Da se sutra meni nešto desi, a neće mi se desiti, sigurna sam da bi prvi skočili ljudi iz Srbije koju smo dugo zvali druga. Nikada nisam ulazila u detalje ko je prva, ko druga Srbija, ali znam da je u drugoj ta intelektualna elita, nevladine organizacije i iznenadilo me je njihovo ćutanje. Normalno mi je da me ovi iz prve, huligani, desničari, konzervativci, napadaju, to od njih očekujem. Ali, nikako da shvatim zašto druga ćuti kada objavimo podatke o mahinacijama? Godinama se o Insajderu prepričavaju mitovi, stalno se čačka ko stoji iza Insajdera, ko ga plaća. Zato sam htela u knjizi da napišem sve, kako radimo, čak i kolika je moja plata.
Reakcije običnih ljudi meni su najvažnije i mejlovi su nam zatrpani, ali ne mogu da kažem da su se kolege zainteresovale, sa izuzetkom Miloša Vasića, Danasa i Novog magazina, i ta je tišina meni poražavajuća.
