Izvor: Politika, 24.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žito na klaviru
Krsna slava u Srba je ciklusni događaj (jednom godišnje) čije je odigravanje predvidivo, ponašanje učesnika zadato, a ishod bi trebalo da bude – zajedništvo, prijateljstvo i iskazano gostoprimstvo. Ravno je svetogrđu da neko naruši redosled ili prekrši prećutno poštovanje pozvanih, pa da "pokvari slavu" i preobrati je u političku ili porodičnu svađu. Izreka "Niko nema što Srbin imade" u stvarnosti je nepobitna: niko na svetu nema krsnu slavu. I to još od svetog Save, Rastka Nemanjića >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (1175–1235) koji je kroz poruku o slozi (kao jedinom izlazu za narod kome prete vekovi sužanjstva) uveo i običaj da svaka kuća ima svog sveca. Verski čin preobraćenja iz paganstva u hrišćanstvo podrazumevao je i zamenu više božanstava ikonama novih svetitelja. Jedna od glavnih odlika srpskog pravoslavlja je krsna slava. Prvi slavski svečari u Srbiji birali su kao krsno ime sveca na čiji najsvečaniji dan su bili kršteni. Tako je počelo. Slava (svetac) zaštitnik je domaćeg ognjišta. Prošli su i Turci i ratovi i vladavina ateizma, slava je opstala. Ne samo da je izdržala progone, nego se broj svečara umnožavao, pojavili su se krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, ubrzo pošto je pao Berlinski zid.
U trenutku kada je građanska porodica već sasvim zamenjena savremenom porodicom (više razvoda i manje dece ), slava se vraća u Srbiju (i delove bivše Jugoslavije gde su oni živeli) kroz sva vrata i na sva zvona. Opet je dokaz nacionalnog identiteta.
Danas slave mnogi koji nikad nisu slavili (ili njihovi očevi jesu, a oni nisu mogli), naravno da su nastavili da slave i oni koji su decenijama to činili u potaji, kao zaverenička grupa. Ko je za vreme Tita išao na slave bio je sumnjiv, kao i onaj koji je slavio, a " Ozna (UDB-a) sve dozna". Sveštenici su tada bili maltene bez posla, danas ne mogu da postignu sve.
Domaćin stoji Pravila ponašanja gostiju na slavi nepisano su priznata: uredan izgled, buket cveća ili flaša vina, domaćin stoji i pita svakog za zdravlje, čestitanje rukovanjem ili trostrukim poljupcem (u zavisnosti od bliskosti), zauzimanje svog mesta za stolom, nekoliko ljubaznih rečenica s okolnim zvanicama, pićence, izbegavanje zle reči. Poznato je da srpske domaćice posebno spremaju slavsku trpezu; za to se mora imati i vremena i namirnica. Stranac koji takvo posluženje ugleda i okusi, ubrzo posle čuđenja prepušta se hedonističkoj ugodnosti koju stvara dobar zalogaj, uz kapljicu.
Najslavljeniji svetac je Sveti Nikola, 19. decembra (baš kada su turske vlasti tražile od italijanskih da se deo njegovih moštiju prebaci iz Barija na rodno tlo) i to je posna slava, jer "pada" u vreme božićnog posta, ali – u Beogradu, recimo – od Đurđevdana do Mitrovdana slavi se 38 slava. Preko cele godine i do osamdeset. Većina je mrsna.
I posna slava može obilovati đakonijama. To najbolje zna etnolog Dragomir Antonić, autor "Posnog kuvara" koji se i primenjuje u nekim restoranima. Posne slave mogu imati i pikanterije, kao što je sarmica od kiselog kupusa sa orasima, bademima i biberom. Sasvim je nov, pomalo verski neprikladan (jer, kućna ikona, ako je ima, nije baš za nošenje...) način slavljenja krsne slave u restoranu. Čak je i Ministarstvo za trgovinu i turizam predvidelo "slave u ugostiteljskoj ponudi". Zajedničko ognjište nalazi se u kafani (ako svečar nema drugih mogućnosti, ili domaćica "nije u fazonu" da provede nekoliko dana u kuhinji) gde se priprema sve kako dolikuje. Malo je onih koji još mese testo za slavski kolač, inače veoma traženu robu u megamarketima, pekarama i poslastičarnicama.
Kao način okupljanja rodbine i prijatelja, slava je i vid ispoljavanja domaćinove gostoprimljivosti i društvenog prestiža. Recimo, Karađorđevići slave Svetog Andreju Prvozvanog i tada se na Belom dvoru okupi politička i privredna elita, kao i diplomatski kor. Porodica Karić je Jovanjdan pretvorila u stranačku slavu, a Đurđevdan slave i Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije. (Možda će jednom sesti za zajedničku trpezu?). Slava Beograda je Spasovdan. Ministarstvo finansija i Uprava carina slavi Svetog Mateju, kako piše na njihovom internet sajtu. A pored tog obaveštenja stoji ostalo: "Tenderi i nabavke, borba protiv korupcije, suzbijanje kriminala...". Srpski pokret obnove slavi Vidovdan, Srpska radikalna stranka – Tri jerarha, Nova Srbija – Svetog Simeuna Mirotočivog, a Sindikat mašinovođa – Ognjenu Mariju. Slave i zanatska i trgovačka udruženja (esnafske slave), u novije vreme i preduzeća, sportski klubovi... Neka nam oproste oni koje nismo spomenuli.
Majkl Bauring, fotograf iz Engleske, godinama već pravi slike o Srbiji (u maju je imao izložbu fotografija u Beogradu), mnogo prijatelja je ovde stekao i kaže da on, kao protestant, takođe slavi Svetog Đorđa koji je njihov zaštitnik.
"Po tome su pravoslavci bliži protestantima nego katolicima, mada Srbi jedinstveni jesu, pa makar samo i zbog originalnog načina kako slave...."
Za Svetog Nikolu pozvan je na slavu u jednu mladu beogradsku porodicu. Žito se nalazilo na klaviru, gosti su uzimali po kašičicu, neko se krstio, neko nije, čestitali su i bili veseli. Potom su služeni špageti s ribljim plodovima, razne salate, ražani hleb i domaći posni kolači naručeni za tu namenu. Alkoholna pića su zamenjena sokovima i čajem, ali ko je hteo mogao je i malko da popije. Iz zvučnika muzičkog uređaja dopirao je tihi etnodžez.
Zbog inata Možda zna on i za slave gde jelovnik za slavski mrsni ručak izgleda ovako: predjelo – pihtije, sir, kajmak, ruska salata, suvo meso; teleća čorba; sarma, uz feferone i kiselo povrće (turšija); pečenje (praseće) uz ajvar i ren, torta i sitni kolači. Ko izdrži taj ručak mora imati dobar želudac. Kafa. Rakija, vino i pivo u velikim količinama se podrazumevaju. Ne priča se mnogo, dođeš, pojedeš i odeš. Onda dođu drugi. Za slavskim stolom se gosti mogu posluživati u smenama, sva tri dana (od kojih je prvi, po zakonu, neradan) i to po njihovom značaju i mestu na porodičnom stablu.
Srpska pravoslavna crkva nalaže određena pravila: sveštenik treba da osveti vodicu, hleb, koljivo, vino, sveću, žito.... Poneko nema vremena, novca ili želje da slavi tako, pa sve to čini sam. Ali, bez crkve, slava ne važi. Akademik Dimitrije Bogdanović je napisao: "Tvorac slave je upravo svetosavska crkva. Slava je svetosavski kult. To nije slavlje pojedinca, nego porodice, male crkve koja je deo velike crkve."
"Hrišćanska porodica je "domaća crkva". Otac predaje sinu slavu, a pogrešno je da sinovi ne slave dok im je otac živ. Čine to čim zasnuju porodicu.
Milorad Gavrilović (65) zvani Batan, inženjer šumarstva iz Mladenovca u penziji, slavi Svetog Luku. Od rane mladosti je domaćin, jer mu je pokojni otac bio u emigraciji, u SAD. U inat svima, Batan je javno pozivao kolege, prijatelje, komuniste koji su se javno odricali slave, ali su neki ipak dolazili u njegov dom u tamnavskom selu Novaci, da se najedu, napiju i ispričaju čak i o zabranjenim temama.
Ko je jednom pozvan na slavu, uvek je dobrodošao. "Na slavu se ne zove", mišljenje je i starog Beograđanina Aleksandra Radosavljevića (70) zvanog Grendžer, televizijskog snimatelja u penziji, koji je protiv toga da se bilo čime remeti mir i dostojanstvo slave, da se ne krše pravila. Zna se ko gde i kod koga ide, to su niti prijateljstva koje traju od slave do slave, kidaju ih samo bolest, starost i smrt, ponekad i svađa. Slava je nasledna, kao i ikona. Ako roditelji ne usmeravaju decu na to da pridaju značaj ovom nacionalnom obeležju, onda smo propali kao narod. Pojedini susreti traju od slave do slave, ljudi se posećuju, mada se, inače, retko viđaju ili čuju telefonom. Ali na slave odlaze. Ponekad se dnevno mora obići i nekoliko svečara. Drugačija su vremena. Neki domaćini primaju i više od 300 gostiju, dok neki imaju samo za osnovno – sveću, kolač, vino i zakusku.
Retko još koji domaćin celog dana stoji, dočekuje i ispraća goste. Još ređe se deca gostiju darivaju kolačima "za poneti". Ima tumačenja da je običaj slavljenja nastao i kao iskaz gostoprimstva, po uzoru na prabiblijskog oca Avrama koji je ugostio tri gosta.
Ali, važi još jedno nepisano pravilo ovog verskog obreda: "Kakav domaćin, takva slava". Po broju i ugledu gostiju u okruženju se meri ugled domaćina. Zato Srbi ne štede na slavama, naprotiv: štede pre slave, kako bi što bogatije ugostili zvanice. I to je možda zbog inata.
[objavljeno: ]
