Izvor: B92, 23.Okt.2019, 09:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Žena koja je posmatrala 300 pogubljenja u Teksasu

Radila je kao službenica u Teksasu i opisala posledice koje su na nju ostavile egzekucije.

U Teksasu je pogubljen mnogo veći broj ljudi nego u bilo kojoj drugoj saveznoj državi u SAD, a jedna žena, zaposlena u državnim organima, svojevremeno je posmatrala nekoliko stotina pogubljenja.

Ona je sa Benom Dirsom je razgovarala o tome koliko značajno i suštinski je to uticalo na nju.

Prošlo je 18 godina otkako je Mišel Lajons gledala kako Riki Makgin umire, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ali čak i danas je to dovodi do suza.

Vrhovni sud SAD je 1972. godine ukinuo smrtnu kaznu kao okrutnu i previše strogu sankciju, ali su samo nekoliko meseci kasnije, neke savezne države počele da menjaju statute da bi je ponovo uvele.

U Teksasu je smrtna kazna vraćena nepune dve godine kasnije, a ubrzo potom prešlo se na smrtonosnu injekciju kao novi način pogubljenja. Čarli Bruks je 1982. godine bio prvi osuđenik koji je usmrćen upotrebom igle.

Hantsvil je zbog kriminala postao pošteno mesto i stekao reputaciju svetske prestonice smrtne kazne. Poneki novinari, uglavnom iz Evrope, pisali su o osećaju sveprisutnosti smrti u gradu, ali jasno je da su oni došli sa predrasuama i zadnjim namerama.

Hantsvil je simpatično mestašce, okruženo prelepom šumom Pajni, usred religioznog i konzervativnog Juga. Crkve su na svakom koraku, lokalno stanovništvo je ljubazno.

Da provedete nekoliko dana u gradu, šanse su da ne biste ni saznali da se radi o mestu na kom loš svet ide Bogu na istinu.

Takođe je morala da izveštava o očajničkom preklinjanju za oproštaj, izmučenim izvinjenjima i bizarnim izjavama o nevinosti, kao i o citatima iz Biblije ili iz rok pesama, pa čak i o ponekoj šali (Bili Hjuz se 2000. godine oprostio rečima: "ako plaćam dug društvu, sleduju mi odbitak i refundacija").

Retko je mogla da čuje bes, a samo jednom je čula zatvorenika kako jeca.

Čula bi zvuk osuđenikovog poslednjeg daha - kašljanja, roptanja ili krkljanja - dok sredstva iz injekcije deluju i pluća kolabiraju, istiskujući vazduh kao iz meha.

A nakon što bi zatvorenik umro, gledala bi kako poprima ljubičastu boju.

Lajonsova je primala pisma i imejlove iz celog sveta, od ljudi koji su osuđivali to što učestvuje u "ubistvima koje sponzoriše država".

Ponekad bi odgovorila, ljutito govoreći tim osobama da ne zabadaju nos u to šta se dešava u Teksasu.

"Skoro ceo svet izvan Amerike smatrao je da je čudno što i dalje izvršavamo pogubljenja. Novinari iz Evrope često su koristili reči ‚lišenje života' umesto ‚pogubljenje'. Mislili su da ubijamo ljude."

Ponekad je dolazilo do cirkusa, kao na primer kada je Geri Grejem pogubljen 2000. godine i svi svetski mediji su se sjatili u Hantsvil.

Pored njih su se pojavili i Džesi Džekson, Bjanka Džeger, Novi crni panteri noseći kalašnjikove i članovi Kju Kluks Klana u punoj opremi.

Grejem je opljačkao 13 žrtava za manje od nedelju dana, od kojih je dve pretukao pištoljem, jednoj pucao u vrat, a jednu udario automobilom koji je od nje ukrao. Pohod je završio kidnapovanjem, pljačkanjem i silovanjem svoje poslednje žrtve.

Kada je Lajonsova zatrudnela 2004. godine, sumnje i kolebanje su počeli da je muče, a maska smirenosti da nestaje.

Tada su, kaže, pogubljenja prestala da budu apstraktan pojam i počela je da ih doživljava veoma lično.

"Počela sam da se brinem da će moja beba čuti poslednje reči zatvorenika, njihova bedna izvinjenja, njihove očajničke tvrdnje o nevinosti, njihovo frfljanje i brektanje."

A onog trenutka kada se porodila, pogubljenja su postala nešto čega se užasava.

"Porodica žrtve je do tog trenutka već imala mnogo vremena da se nosi sa svojim gubitkom, dok su članovi porodice zatvorenika posmatrali voljenu osobu kako umire. Time su tek započinjali dugačko i teško putovanje."

"Ja sam kod kuće imala bebu za koju bih sve učinila, a te žene su gledale svoje bebe kako umiru. Čula sam majke kako jecaju, viču, lupaju u staklo, šutiraju zid."

Razmišljala je o tome kako "nema pobednika, već svi izvlače deblji kraj".

"A ja sam morala da posmatram svu tu tugu, iznova i iznova."

Lajonsova je istrajala i izdržala još sedam godina, gledajući sa uznemirujućom smirenošću kako zatvorenici jedan za drugim idu u smrt.

Zatim je usledio gorak razlaz sa Odeljenjem za krivično pravosuđe Teksasa, nakon kog je Lajonsova pobedila u postupku povodom rodne diskriminacije.

Pored toga što je osećala da joj je srce slomljeno, takođe se osećala i izgubljeno, kao zatvorenik koji je pobegao nakon izdržavanja dugačke kazne.

"Očekivala sam da ću posle napuštanja zatvorskog sistema manje razmišljati o svemu što sam videla, ali desilo se upravo suprotno. Počela sam stalno da razmišljam o tome, kao da sam podigla poklopac Pandorine kutije, a nisam mogla da ga vratim."

"Otvorila bih kesicu čipsa i osetila miris prostorije za pogubljenja, ili bi me nešto na radiju podsetilo na razgovor koji sam vodila sa nekim zatvorenikom svega nekoliko sati pre nego što je bio pogubljen. Ili bih ponovo videla izborane šake majke Rikija Makgina, prislonjene na staklo prostorije za pogubljenja, i istopila bih se u suzama."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...