Izvor: Politika, 24.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbogom, diskovi!
Smrt još jednog nosača zvuka, ili početak smrti same muzike?
Slučaj novog albuma grupe "Radiohead" ("In rainbows") definitivno ulazi u istoriju popularne muzike. Za neupućene, ovi genijalci ponudili su svojoj publici, a i svima ostalima, novu ploču isključivo preko interneta. To je pod jedan. Ali, ono "pod dva" još je radikalniji korak: kad odete na tu veb adresu, kućica u koju treba da upišete cenu je – prazna. I ima, pored, malecki znak pitanja. Kad ga klikneš, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << napiše ti se da sam odlučuješ o ceni. I opet ima značić pitanja. Ako ponovo klikneš – piše: "Ne, stvarno. Do tebe je!"
K’o u kafani, muzikanti sviraju a vrli gosti neka gurnu među žice koliko im sevdah zapovedi. Kakva hrabrost! Ovo je verovatno najneverovatnija javna anketa na koju se neki bend ikada usudio: proveriti koliko slušaoci zaista cene autorov trud ako im se dozvoli da ga po svom nahođenju vrednuju jedinom merom vrednosti koja je preživela čitavu istoriju i ostala važeća: novcem.
Gomila zaključaka može se izvući iz ovakve jedne akcije, ali je sasvim izvesno da će vreme svođenja računa tek doći. Elem, "Radiohead" su nam već u prvom naletu na tacni ponudili par frapantnih činjenica, dovoljnih da se uhvatimo za glavu ako nas se stvar iole tiče: njihova akcija pokazala je koliko je morona sposobnih da na ovako simpatičnu i nadasve herojsku foru odgovore ukucavanjem nule u kućicu za cenu. Ogroman. Nešto oko polovine.
A "tiraž", ako ćemo to tako da zovemo i u ovom slučaju, već je prvog dana premašio milion i ko zna do koliko je stigao do danas. Znači, svi obožavaju a polovina ne plaća.
Treba biti pošten pa reći da ovo nije nikakvo zlatno doba muzike, nego početak njene apokalipse. To što sada svi mogu da poseduju svaki album s globusa nema nikakve veze sa valjanim odnosom prema muzici, a bogme ni sa slušanjem.
To je blagodet jedino za one retke, prave slušaoce, još uvek spremne da kopaju po glavama autora slušajući njihove pesme i da tu traže nešto vredno za svoju dušu. Ali, koliko je takvih?
A koliko onih koji u kompu imaju 5 giga nepreslušane muzike, a i dalje danonoćno tove hard-disk? Nekada (a to "nekada" bilo je svega nekoliko godina unazad), slušanje muzike podrazumevalo je čitav mali ritual: štekanje para da se kupi originalno izdanje, zevanje ispunjeno divljenjem (ma, strahopoštovanjem!) pre nego što se uopšte usudiš da odmotaš disk, zatim paaažljivo analiziranje svakog detaljčića u knjižici-omotu, stavljanje diska u plejer nežnošću kojom bi mladu stavio u postelju prve bračne noći – iii, napokon, pritiskanje pleja u momentu ejakulacije uzbuđenja.
Jes, tako je bilo, nema preterivanja! I onda, ako nakon svega toga izjaviš da je dotični album loš – to znači da si debelo siguran u to. Kad imaš toliko poštovanja prema nosaču zvuka, a i prema samoj muzici, znači da zaista ŽELIŠ da ti se materijal dopadne, i onda su male šanse da ga vrednuješ pogrešno uz toliki stepen pažnje. Biralo se i šta se kupuje. A danas?
Što da pridaje naročitu pažnju albumima koje, na stotine, veoma lako skida s neta? Upravo suprotno, dovoljna je samo JEDNA nota, JEDNA reč koja mu nije baš po volji, pa da preskoči tu pesmu. A ako i sledeća, pa i ona za njom, budu sadržale takav neoprostivi umetnički feler – merak ga trajno napušta, tip će bataliti preslušavanje (pravi izraz, to nije slušanje) i preći na sledeći od svojih sto albuma. A kad ga pitaš kako mu se svidela ta ploča, bez trunke premišljanja reći će da je to jedno neopisivo g... koje treba zaobilaziti u luku širokom kao Saturnov prsten.
Šta ovo znači? Kad smo se opraštali od ploča zarad kaseta, bilo je jasno da su one praktičnije i da to tako mora. Isto je bilo i kad su diskovi penzionisali kasete. Ali, šta šalje diskove u zaborav?
Sad su stvari daleko ozbiljnije: tehnologija je učinila da sada svako može imati svoju ličnu spravu za proizvodnju diskova: rezač. Okej, nije baš proizvodnja, ali jeste nešto što ti omogućava da iskopiraš muziku BEZ naročitog gubljenja kvaliteta.
S kasetama smo se isto tako akali, presnimavali, ali je zvuk bio krš i uglavnom smo to batalili na kraju i naprosto kupili u prodavnici tu i tu željenu kasetu. Ovo što se sad dešava čini da gotovo NIKO ne želi da ode i kupi nosač zvuka! I nema nazad, to će ostati tako. To dokazuje koliki procenat populacije tretira muzičare kao poslednju gamad. "Ma, oni su zvezde, šta će njima, pa znaš koliko para imaju "Radiohead"?
Muzika se radi iz ljubavi a ne za pare!" Pa da, to je sasvim tačno. Ali, to i dalje ne objašnjava TVOJU stranu priče i tvoj nedostatak svesti o tome zašto treba platiti nosač zvuka – makar samo u slučaju svog omiljenog benda, ako ne i inače. Hajde da to pokušamo kod nas, ali da zahtevamo da cena bude, po izboru, ili nula ili evro. Pakla pljuga. Kladim se da bismo se šokirali koliko ljudi, koji se kunu u ovaj i onaj bend, ne bi odvojili ni taj usrani evro.
Problem je u tome što ova tema mnogo više ranjava mala tržišta poput našeg, pa će zato nas, narednih godina, odjek ove priče mnogo više da svrbi nego ostale. Pogledajmo istini u njene zmijske oči: izgleda da cela planeta uopšte nema ideju kako naplatiti muziku kad diskovi sasvim otpadnu. I tako, bendova na sve strane, skida se muzika, kriterijum pada, pažnja slušalaca je plitka k’o potok i nije baš da se diže naročita galama oko toga. Internet je mahom dobra stvar – ali, mislim da će do kraja ovog veka pobiti više stvari nego čika Hitler ljudi. Bogme, na muziku se žestoko nameračio.
Marčelo
[objavljeno: 24.11.2007.]
.jpg)
