Izvor: Politika, 25.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbog restrikcija izgradio hidrocentralu
Usled čestih večera u mraku, Miroslav Janjić „raskinuo sa državom” i sagradio sopstveni izvor električne energije
Pranjani – Meštani brdskih sela u takovskom kraju početkom šezdesetih godina prošloga veka još su večeravali pri svetlosti petrolejki. Ipak, dva domaćinstva su se koristila Edisonovim izumom. Veselin Kostić, majstor raznih zanata iz Gornjih Banjana, pre ravno 80 godina, postavio je na vitlo svoje potočare na Dičini malu dinamo-mašinu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pa je u njegovoj kući gorela sijalica i slušao se radio pre Drugog svetskog rata. Milivoje Lazarević iz Brezne je, krajem pedesetih godina, postavio malu hidrocentralu ispod svoje kuće, na Đurovoj reci, pa su u njegovu kuću, tada, često svraćale komšije da vide „kako to voda svetli".
Obe ove centralice su se preselile u uspomenu, ali ne i patuljasta hidroelektrana Miroslava Janjića iz Pranjana, nastala krajem prošlog veka; ona i danas pali sijalice u kući i pokreće elektromotor njegove strugare.
– U penziju sam otišao kao varilac u pranjanskom rudniku magnezita „Brezak", pravio sam aparate za varenje, rezao građu, bavio se limarijom, vozio kombajn i, sve vreme, maštao da napravim hidrocentralu. Jeste, Pranjanci su dobili struju među prvima, ali čim je nevreme, ostanemo u mraku. A bilo je i onih restrikcija. E, odlučio sam da tako više ne može – kaže nam Miroslav, naglašavajući da je odluku doneo kada mu se jednom, usred večere, ugasila sijalica nad trpezom.
Sazvao je mobu i, za jedan dan, brana na Čemernici je bila gotova. Ljudi koji su došli da mu pomognu mislili su da hoće da napravi vodenicu, da melje kukuruz i pšenicu. Miroslav nije hteo da im kaže zašto pregrađuje rečicu, plašeći se da će mu se smejati ako im otkrije šta je naumio. Onda dovede nekog Milivoja ispod Ovčara koji se u te stvari razumeo, te zajednički postave turbinu i, u posebno ozidanu zgradicu, ostalo što je potrebno, razvuku žice od centrale do kuće i – isključe „državnu struju".
– Ama ni taj Milivoje nije bio baš vičan, pa me je struja „drmala" gde god pipnem. Jednom me je tako opaučila da deset dana nisam dolazio k sebi, umalo ne poginuh. Osim toga, kad god zagrmi, grom pravo u moju banderu i ja opet ostanem bez struje. To sam rešio tako što sam žice sa bandere premestio u zemlju – otkriva Miroslav.
Kada su za njegovu elektranu čuli u nadležnoj elektrodistribuciji, poslali su na Miroslavljev prag „pregovaračku delegaciju” s ponudom da ga uključe u elektrosistem Srbije. Miroslav je to glatko odbio, jer, kako reče, „da sam hteo da imam posla sa njima, ne bih pravio svoju struju". Uz to, tvrdi da je struja iz njegove centrale kvalitetna, da je napon stabilan i nema „namigivanja" sijalice...
No, neće još dugo Miroslavljeva centrala biti „čudo za pripovedanje" u pranjanskom kraju, kaže nam Dragan Bralović iz Koštunića:
– Penzionisao sam se posle decenija rada po našim ambasadama i konzulatima. Sit sam velegradskog života, pa sam odabrao čisto, pomalo divlje mesto kraj rečice Dičine. Sad tu živim i spremam se da sagradim svoju hidrocentralu. Biće veća, jača i modernija od Miroslavljeve, ali će biti manje čudo, jer Miroslav se prvi setio – obećava Bralović
Bošlo Lomović
[objavljeno: 16/03/2008]
