Izvor: Blic, 08.Jul.2012, 03:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto me ne volite?
Ovih dana bio sam u Tuzli pokušavajući da, sa klapom CZKD kojoj je Borka Pavićević na čelu, uverimo Tuzlake da imaju mnogo razloga da vole Krležu. Mada nam niko nije rekao da ga ne vole. Kako su srdačno aplaudirali našim hvalama upućenim s ove strane života velikom jugoslovenskom piscu s onu stranu života - naša briga za Miroslavljevo mesto koje među Bosancima nije ni pre nas ničim bilo ugroženo.
Šetajući se živim centrom Tuzle, sreli smo moja dva poznanika. Istini >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za volju - od bronze. Jedan je Meša Selimović, a drugi Ismet Mujezinović, obojicu kako ih vidi sjajna vajarka Marija Ujević, iako ih nikada u životu nije mogla videti. Svojim ogromnim darom, kao i Krležu na Gvozdu u Zagrebu, oživela je i ovu dvojicu umetnika kao vajarsku masu moćno, kao ličnosti poetično, a kao likove slično.
Nisam do sada video nijednu prepoznatljivu Selimovićevu bistu. Međutim, Marijina skulptura Meše u njegovom rodnom gradu liči na njega. Ima na njegov karakterističan način uzdignutu glavu, sa nekom gordošću koja kao da protivureči njegovom za života izrazito skromnom ponašanju. Rekao bih da se držao tako ponosito zadovoljan što ga porede sa Andrićem. Njegov „Derviš i smrt“, čim je objavljen tamo negde 1966. godine, postao je bestseler, uzbudljiv jer je nastao iz griže savesti što se nije usudio da pomogne svom bratu koji je dopao Golog otoka optužen da je informbiroovac.
Meša je obožavao Beograd, gde se poslednjih deset godina života nastanio, kao grad za koji se opredelio i u kom je pre njega uspeo i njegov veliki uzor Ivo Andrić. I on se njegovim stopama opredelio za Beograd, svrstao se, kako je bio napisao SANU, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Sremca, Stankovića, Kočića i Ive Andrića.
Valjda je, kad god bismo se sreli, u mojim očima video da se kolebam da ga smatram delom beogradskog literarnog korpusa. Jednom me je iznebuha zapitao: „Zašto vi mene ne volite?“ Bio sam toliko šokiran da uopšte ne znam šta sam mu odgovorio. Da sam se usudio da budem otvoren, rekao bih da je samo reč o mojoj upitanosti da li je on koji je svesno na tragu Ive Andrića i novi Ivo Andrić. Ne, nije. Ali i da poštujem njegove knjige, dobro pisane, zanimljive i iskrene, mada previše i tematski i po stilu slične svom uzoru. Šta je tom piscu, vršnjaku moje majke, oboje rođeni 1910, bilo važno šta prema njemu i njegovoj literaturi oseća jedan tada veoma mladi, istina u intelektualnim krugovima Beograda već znan, ali još zapravo neafirmisani autor?
Gledao sam ga razrogačenih očiju i sa dve-tri reči pokušao da ga razuverim u ono što mi je prebacio. A on je, pored objašnjenja, ostao savršeno hladan, kao da me makar time kažnjava.
Povezane vesti: Buka i gresi Kejdž među nama Izlazak zabranjen Jovan Gvero gorštak iz Kikinde Kolaž o Unku
