Izvor: Politika, 15.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto je Južna Osetija drugačija
Većina čitalaca "Politike" slušala je, ili ponešto zna, o Južnoj Osetiji – uglavnom u vezi sa Kosovom i Metohijom – i većina njih pretpostavlja da su Južni Osetini jednako separatisti kao Albanci na Kosovu i Metohiji. Mnogi se u Srbiji pitaju: "Ako je već tako, zašto Osetini simpatišu Srbe, a ne Albance? I, zaista, zašto? Da li jedino zbog toga što su Osetini jedini evropski narod na Kavkazu, i uz to – pravoslavne vere?
Južna Osetija nikada nije bila sastavni deo suverene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gruzijske države (za razliku od Kosmeta koji je oduvek bio u okvirima srpske države). Štaviše, ni sama Gruzija nikada do ulaska u sastav Rusije nije bila jedinstvena država (ponovo za razliku od Srbije). Naprotiv, u sastav Rusije ušla je po delovima. Osetija, međutim, kao jedinstveni organizam (tada još nije bila podeljena na severni i južni deo), u sastav ruske imperije ušla je dobrovoljno 1774. Kako bi se uverio da Osetija nije nikome potčinjena, carski presto je nešto ranije na Kavkaz uputio komisiju sa zadatkom da ustanovi da je "osetinski narod slobodan i da se ne nalazi ni pod čijom vlašću".
Sama Gruzija je deo ruske imperije postala tek 1801, dakle 27 godina posle prisajedinjenja Osetije Rusiji. Ova činjenica najvažniji je argument Južne Osetije u sporu sa Gruzijom. Za razliku od Osetina, Albanci na Kosmetu u odnosu na Srbe takav argument nemaju.
Južni deo Osetije predat je na administrativno rukovođenje Gruzijskoj SSR tek posle socijalističke revolucije voluntarističkim rešenjem donetim pod velikim pritiskom dela boljševičkog rukovodstva SSSR-a gruzijskog porekla – Josifa Visarionoviča Staljina (Džugašvilija), Sergeja Ordžonikidzea i Avelja Enukidzea.
Između Severne i Južne Osetije nikada nije postojala državna granica. Prvi put se pojavila 1994, ali i to tek kao granica ka Rusiji, dok gruzijskih graničara između dva osetinska dela nikada nije bilo.
Na referendumu o sudbini SSSR-a 17. marta 1991. narod Južne Osetije se izjasnio za očuvanje SSSR-a, a protiv raspada i rastakanja jedinstvene savezne države. Ovde treba istaći da je pomenuti referendum organizovan dva meseca nakon početka rata Gruzije protiv Južne Osetije. Iako je više od 70 odsto učesnika referenduma glasalo je za očuvanje SSSR-a, proces raspada je dobijao na intenzitetu. Do septembra 1991. spaljeno je 86 osetinskih sela. Neka od njih, poput Heljčua, Tlijakana i drugih, bila su spaljena sa stanovništvom koje se u njima zateklo. To, međutim, nije bio kraj.
Politika spaljene zemlje koju je sprovodilo gruzijsko političko rukovodstvo prema Južnoj Osetiji, kao i istrebljenje mirnih žitelja osetinske nacionalnosti (ubijeno više od hiljadu ljudi, a u Severnu Osetiju izbeglo preko 120.000), ni po čemu se nije razlikovala od delovanja Hitlera na okupiranim teritorijama u Srbiji ili Sovjetskom Savezu, kao ni od delovanja OVK neposredno posle odlaska srpske vojske sa Kosova.
Nezavisnost Republike Južne Osetije proglašena je 29. maja 1992. Ali pomenuti akt nikako ne treba tumačiti kao separatistički, pošto Gruzija u to vreme nije bila međunarodno priznata i nije bila članica OUN-a. Kosovski Albanci, a sa njima i Zapad, traže otcepljenje Kosova i Metohije od već priznate srpske države koja je članica OUN. To, takođe, razlikuje poziciju Južne Osetije od pozicije Albanaca na Kosovu i Metohiji, i dozvoljava izjednačavanje pozicije Osetina i Srba kao protivnika odvajanja od sopstvenih država.
Zapadni političari, kada govore o Kosmetu kao o jedinstvenom slučaju, često iznose kao argument to što o radu organa upravljanja i sistema obezbeđenja životnih potreba u pokrajini brinu zapadne državne institucije – uglavnom strukturni organi EU i OEBS-a. Kada je Južna Osetija u pitanju taj "argument" ne zaslužuje ozbiljniju pažnju, pošto sve pomenuto Osetini obezbeđuju sopstvenim snagama i sve funkcioniše daleko uspešnije nego na Kosovu.
Položaj Južnih Osetina posle međunarodnog priznanja nezavisnosti Gruzije u granicama bivšeg GSSR-a moguće je uporediti sa položajem u kojem bi se našli kosovski Srbi u slučaju priznanja državne nezavisnosti Kosova i Metohije. Drugim rečima, ako govorimo o jedinstvenosti kosovskog slučaja, ta je jedinstvenost sa velikim znakom minus. Realizacija planova zapadnih država po priznanju nezavisnosti Kosova bio bi pogrešan korak sa dalekosežnim posledicama. Južna Osetija, Abhazija i Pridnjestrovlje imaju ne manje nego daleko više političko-pravnih osnova za priznanje svojih postojećih država, koje su dokazale svoju sposobnost za opstanak, svoju demokratičnost, poštovanje ljudskih prava, bez obzira na nacionalnost. Događaji na Kosovu 2004. pokazali su da je albanska strana od tih standarda još uvek veoma, veoma daleko.
Tim povodom opunomoćeni predstavnik Republike Južne Osetije u Ruskoj Federaciji, kandidat političkih nauka Dmitrij Medojev, nedavno je izjavio: "Da bih sprečio bilo kakve spekulacije: Južna Osetija, čijih su 95 odsto žitelja ruski građani, veoma prijateljski se odnose prema pravoslavnom srpskom narodu i smatraju Kosovo domovinom, kolevkom srpske državnosti. Ne bi trebalo ni pomišljati da mi jedva čekamo da se Kosovo otcepi od Srbije. Naprotiv, mi smo, kao i Ruska Federacija, za teritorijalnu celovitost Srbije."
(Novinar i rukovodilac informativnog odela južnoosetinskog dela Mešovite kontrolne komisije za regulisanje gruzijsko-osetijskog konflikta)
Inal Plijev
--------------------------------------------------------------------------
Izazivanje nestabilnosti
Ako dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, i ako tu nezavisnost priznaju neke zemlje, situacija na Kavkazu postaće veoma nestabilna, procenjuje jedan visoki zvaničnik Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Ovaj zvaničnik kaže da ruski predstavnici u ovoj organizaciji stalno govore da bi takav scenario izazvao posledice u Abhaziji i Južnoj Osetiji, ali primećuje i da su prestali da pominju Nagorno-Karabah.
Sve više zapadnih diplomata uvereno je da će Rusija priznati Abhaziju i Južnu Osetiju ako Sjedinjene Države priznaju Kosovo.
Artjom Ulunjan, stručnjak za Kavkaz i centralnu Aziju iz Ruske akademije nauka, kaže da Moskva namerno ne pominje ovu oblast u Azerbejdžanu jer ne želi da pogorša odnose sa tom zemljom, u kojoj su velike rezerve nafte i gasa.
V. R.
[objavljeno: ]
