Izvor: Megafon.co, 10.Okt.2018, 00:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto grickamo nokte (nije za one sa slabim stomakom)
Zašto grickamo nokte – Foto – Megafon
Ovo su moji nokti. Evidentno je da ih većina ljudi ipak ne bi tako nazvala. Mogu da budu i mnogo strašniji. Dovodila sam sebe u situacije da se bukvalno tresem od bola, ali ne odustajem od ideje da baš taj neki deo koji mi „štrči“, moram tog trenutka da iščupam sa svog prsta. Čitala sam kako lekari kažu da je povremeno, nervozno grickanje noktiju ok, dok, kad neko sebe dovede do ovog stadijuma, tu je već reč o bolesti.
Ja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Megafon.co << recimo, svoje grickanje noktiju nikada nisam smatrala problemom. Biću brutalna. Da, ako ti je neki deo tela konstantno raskrvavljen, gnojav i bolan, sasvim je logično da je to takoreći rasadnik raznih boleštija. Ali ja ih, začudo, nikada nisam dobila. Mislim, nikad se nije desilo nešto zbog čega bih pomislila – moram kod lekara. Možda sam samo ojačala svoj imuni sistem? Stalno su me plašili pantljičarama, bradavicama, gljivicama, bakterijama i ko zna čime ne. Ali sve što je meni, u zdravstvenom smislu, grickanje noktiju izazvalo, jesu, da se razumemo, bolovi.
Po godini rođenja spadam u popularne milenijalce, ali ne osećam se kao jedna od njih, jer, kao i sve ostalo, imam utisak da je i „milenijalstvo“ u Srbiju stiglo kasnije nego u ostale delove sveta. Verovatno baš zato što sve ostalo kasni Ipak, za NAS milenijalce kažu da volimo da se pravimo pametni, da mislimo da sve znamo, a što ne znamo, naći ćemo na internetu. U većini slučajeva, pa i ovaj put, slažem se sa tim. Dakle, ovaj tekst ne bih nazvala edukativnim štivom, nisam htela da intervjuišem psihologa, već posledicom moje dosade – da sama vidim šta su mi opcije
Tako sam na internetu došla do onih klasičnih, dosadnih teorija da je grickanje noktiju posledica zapostavljanja u detinjstvu, što rezultira ovom vrstom „samopovređivanja“ ili neprijateljstva prema samom sebi. Frojd je NARAVNO smatrao da je grickanje noktiju posledica nekog problema u psiho-seksualnom razvoju. I na kraju, ono najevidentnije – grickanje noktiju posledica je dosade, nervoze, umora, u nekim slučajevima i nasledno.
Ali! Onda su stvari postale zanimljivije – odjednom čitam kako možda imam opsesivno-kompulsivni poremećaj, te saznajem i da imaju poseban naziv za mene i slične meni – ne zamerite na grubom „prevodu“ – opsesivni grumeri. Kažu da neke studije pokazuju da je grickanje noktiju posledica više perfekcionizma nego anksioznosti.
Pa sam onda krenula da se preispitujem. Ne mogu da se setim trenutka kada je počelo i zašto. Ali sa dve pauze od godinu do dve dana, grickam nokte celog života. A u kojim situacijama to radim? Pa… kad mi je dosadno, kad gledam film, kad radim, kad stižem na vreme, kad kasnim, kad me hvale, kad grešim, kad se svađam, kad sedim opušteno s prijateljima… ima i trenutaka, i čini mi se da oni preovladavaju, kada na svom patrljku od nokta vidim neki deo koji po mom mišljenju štrči, e tada se isključivo posvećujem tome da učinim da moj nokat izgleda SAVRŠENO i ne prestajem ni pod kakvim okolnostima dok taj posao na obavim.
Tako da je moj amaterski zaključak iz svega ovoga bio da svakako tu ima i anksioznosti i dosade, a bogami i vrlo uvrnutog perfekcionizma.
Foto – Saša Đorđević
Svima oko mene moja navika (priznajem, ne lepa) smeta više nego meni. Celog života slušam kako to nije ženstveno (wtf??), kako je ljudima fascinantno u kakve položaje uspevam da stavim ruke da bih doprla baš do onog dela na koji sam se nameračila, kako im je muka kad mi pogledaju ruke, moji prijatelji svoju decu plaše fotografijama mojih prstiju (eto, preventivno delujem). A ja nikada nisam ni razmišljala o tome. Osim, normalno, kad se iznerviram što me napinju.
U detinjstvu su mi mazali one gorke lakove, tečnosti, ne znam šta su. Kao sad će da mi bude gorko, pa ću da prestanem. Ti lakovi ili tečnosti, toliko su ostajali svuda oko mene, da mi je uskoro svako parče hleba koje dotaknem imalo gorak ukus i jednostavno sam se navikla na njega. Takođe u detinjstvu, a bogami i dan danas, ljudi mi prete alevom paprikom (koju btw obožavam). Svako ima neki savet, svako ima mišljenje za koje je uveren da će da mi pomogne. A samo me nerviraju.
Naišla sam na teoriju da se treba „sprijateljiti“ sa svojim prstima, personifikovati ih, da bi nam valjda bilo žao da ih ozleđujemo. Evo, ne znam kako to da prokomentarišem. Možda će nekom stvarno da pomogne. Meni je isključivo smešno.
Neki psiholozi preporučuju „zamenu navika“, kao npr. kad pušači grickaju semenke umesto da puše. U srednjoj školi, kada sam prvi put pomislila da bi bilo lepo da vidim da li će nokti da mi porastu ako prestanem da ih grickam, počela sam da pušim, kao zamenu za grickanje noktiju! Ubrzo sam zaglavila sa dve navike kojih je teško otarasiti se. Poročna sam, šta da se radi.
Nikad me nije bilo sramota mojih noktiju, uvek sam nalazila da je zabavno da plašim ljude njima. Tako da ni taj socijalni momenat, meni ne bi mogao da pomogne.
A onda se desilo pre par godina, vrlo banalno, da sam pogledala svoje ruke i baš mi se u tom trenutku nešto mnogo nosio crni lak za nokte. I kupila sam ga. I namazala na ovo što su nekad bili nokti. I nastavila da ga mažem svaki dan. Uskoro sam kupila još 10 boja (pošto sam žrtva marketinga, a u prodavnici pored kase stoji činija sa lakovima za nokte). I jednog dana sam videla svoje nokte! Porasli su dovoljno da mogu da odem na nadogradnju (jer do tada nisu imali na šta da ih zalepe) i za mesec dana, imala sam jače i lepše nokte od žena koje ih celog života neguju.
Ali ne, dragi čitaoče, ovde nije kraj. Kao što sam na početku rekla, ovo nije edukativni tekst, a pogotovo nije priča sa srećnim krajem. Ovo je priča opsesivnog grumera, koji se posle godinu dana vratio svojoj staroj navici. U suštini, videla sam da mogu da prestanem, ali kad ja hoću, ne kad me napinju. Možda baš nastavljam to da radim u inat napinjačima. A možda, ako ovo čita neki psiholog/psihoterapeut/psihijatar može da mi u komentaru ostavi dijagnozu.
Hic et Nunc
.jpg)
