Izvor: Večernje novosti, 17.Nov.2014, 11:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaharije Trnavčević: Nisam znao da budem otac
NEMA veće tragedije od one kada roditelji sahranjuju svoju decu. Takva zla kob zadesila je pre nekoliko godina poznatog novinara i najstarijeg poslanika našeg parlamenta, Zaharija Trnavčevića. Na pragu 89. leta svog života Trnavčević je to i opisao u knjizi svojih sećanja „Sam o sebi i drugima“. Naznačio je kao „štivo za dug i (ne)srećan život“ i otkrio da smatra da je bio loš roditelj sinovima Nenadu i Davidu. Svoju sudbinu poverio je i čitaocima „Novosti“: - Zbog prepirki >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << sa suprugom Ljiljanom, o radu i novcu, nisam stekao ugled i poštovanje dece - navodi Zaharije. - Nismo više imali uvid šta rade, sa kime se druže, šta ih privlači... I dalje sam mnogo radio, putovao i sve manje se viđao sa sinovima. Još manje - družio. To je bila greška! U meni nisu stekli starijeg, iskusnog drugara kome mogu da se povere. Zaharije Trnavčević, koji je iznad svih najviše poštovao svog oca Milana, trgovca iz Šapca, i majku Zdravku, dičnu Crnogorku, koji se decenijama borio za ljudska i politička prava seljaka, dozvolio je nepažnjom da mu se porodica uruši. Oženio se 1956. godine Ljiljanom, sestrom fudbalera Velibora Vasovića. Tada je radio kao novinar lista „Zadruga“, a 1964. postaje novinar Televizije Beograd gde je uređivao kultnu emisiju „Znanje imanje“. Živeli su dugo kao podstanari, dok nisu dobili stan u centru Beograda.Zaharije je iznad svih najviše poštovao svog oca Milana, trgovca iz Šapca, i majku Zdravku- Ljiljana i ja smo imali dva sina: Davida, rođenog 1956. i Nenada, rođenog 1959. godine. Rasli su u dobre, plemenite dečake, voljene u školi i kod dečurlije iz parkića kod Savezne skupštine. Želeo sam da ih, ugledajući se na mog oca, vaspitavam da izrastu u vredne momke koji umeju i vole da rade. Ljiljana i ja smo se pred decom često sporili: šta je važnije u životu - novac i imetak, ili rad i znanje, što sam ja tvrdio. Zbog tih prepirki sa Ljiljanom, zbog mojih stalnih putovanja i odsustva iz kuće, moja deca u meni nisu stekla sigurnog oca - priznaje Trnavčević, koji je svoju tugu dugo skrivao od drugih. Kada je unutar njihove porodice nastala pukotina, kroz nju su, na ulicu, izašli David i Nenad, da potraže druge idole i uzore. Nenad je sa najboljim drugom Vojvodom džepario da bi došao do novca da kupi drogu. Živeo je u izobilju, ali se i on oteo kontroli prezauzetih roditelja. U njihovoj kući nije bilo prave roditeljske ljubavi i vremena za decu. Ljiljana i Zaharije- Na početku leta 1981. godine Nenad je saopštio da ide u Ameriku, kao student, da radi. Nisam bio protiv toga: neka se osamostali. Studirao je turizmologiju. Iz Amerike je slao fotografije i topla pisma iz kojih je izvirala čežnja za bratom, mamom i ocem - seća se Trnavčević. - Vratio se bez vidljivih znakova da je i u Americi uživao u opijatima. Tog dana, 21. oktobra 1981. godine, sedeli smo u stanu. Nenad je izašao na balkon. Malo kasnije, začuo sam, odozdo, vrisak komšinice: Zare, ubi se Nenad! Njegov sin je u transu izazvanom drogom skočio u dvorište. Zaharije je uzeo taksi, otišao u „Avala film“ da Ljiljanu s posla dovede kući. Urliknula je od bola. - Gubitak Nenada je bio bolan teret za nas. Krivio sam sebe što nisam više vremena poklonio deci. Tu grešku platio sam najbolnijom cenom. Tešili smo se sinom Davidom. Priveo je kraju studije arhitekture, isprosio Ivanu i verio se s njom. Ali, David je mnogo pušio - kaže Zaharije. Nemoćan da ga odvrati od duvana, Zaharije i Ljiljana su se tešili rečima: „Hvala bogu da i David nije uzeo drogu“. Radio je u CIP-u. Sa Ivanom je dobio ćerkicu i sina. - Klečao sam i molio sina i snaju da se pušenjem ne ubijaju. Da misle na svoju decu, na Tamaru i Nikolu. Nije pomoglo. Umro je od raka pluća, samo nekoliko sati pošto smo Ljiljana i ja sa njim 2006. godine proslavili „zlatnu svadbu“, 50 godina braka - priča Trnavčević. Ćutke su, kaže, podnosili bol. Zaharije i Ljiljana nisu pričali o nesreći, još manje krivili jedno drugo, jer time ne bi ništa promenili. Tugu su nosili duboko u sebi i nije se mogla videti na njihovim licima.David- Ljiljana je obolela od tuge. Prestala je da se raspituje za pozorišne predstave, odbijala da idemo na Adu. Njena povučenost je ubrzala razvoj Alchajmerove bolesti. Primljena je na Gerontološko odeljenje Gradske bolnice. U jesen 2010. godine doktor Erceg mi je javio telefonom da je Ljiljana preminula. Vrisnuo sam, pa onda zaurlao od bola. Ljiljana je otišla Nenadu i Davidu, u svet bolnih i divnih uspomena - kazuje Zaharije Trnavčević, koji od tog oktobra 2010. godine ne odlazi na groblje, ne pali sveće, ne nosi bukete cveća. Nenad Sahranio je dva sina i suprugu i pomen im, kako priznaje, drži, bezmalo svakog trena. - Nebrojeno puta sebi sam rekao da nije nikakva dobit nadživeti bilo koga, pogotovu svoju suprugu i decu! Iščekujem smrt uvek kada čujem zvono na ulaznim vratima stana. Poslednji put kada je zvonilo, poštar je doneo pošiljku. Prevario sam se. Za smrt je rano. Tek mi je 88 godina... - završava Zaharije Trnavčević svoju priču. BORAC U DRUGOM svetskom ratu, kao borac 25. brodske brigade, oslobodio je Veliku Gradišku, ustaški logor i u njemu Branka Plešu, slavnog glumca. Učestvovao je i u bitkama za Doboj i Beograd. Kao partizan je pucao, ali, kaže, nikog nije ubio. Postideo se, priznaje, mnogo puta. I partizana, i komunista, i demokrata, i sebe samog.VEČITI NOVINAR ZAHARIJE Trnavčević, lider stranke Bogata Srbija, rođen je u Šapcu 2. januara 1926. godine. Školovao se za učitelja, ali mu je, kako tvrdi, prorok rekao da se neće baviti tim poslom. Novinar je od 1948. godine. Karijeru je gradio na RTS-u, gde je radio emisiju „Znanje imanje“, vodio Dnevnik i uredio 80 epizoda magazina „Reflektor“. Radio je i u Jutelu, TV Politici, B 92. Danas na Hepi televiziji vodi autorski program „Znanje na poklon“. Dobitnik je svih najviših novinarskih priznanja. Pokrenuo je kapitalne poljoprivredne projekte „Zeleni prste“, „Vinski Srem“ i „Srbija - bašta Evrope“.
Nastavak na Večernje novosti...
