Izvor: Politika, 03.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravljeno društvo
Od samih početaka stvaranja moderne srpske države, skoro celokupna narodna energija i pregnuće elita, koje su tu energiju mobilisale, bili su posvećeni rešavanju političkih pitanja. Oslobođenje, zatim proširenje granica i, najzad, njihovo očuvanje, bili su prioritetni ciljevi koji su u drugi plan gurali sve ostale. Modernizacija društva i njegov ekonomski razvoj, pa i sama njegova biološka supstanca, po pravilu su shvatani kao sredstva za ostvarenje političkih programa.
Obrazloženje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje se za takvu usmerenost nametalo izgledalo je jednostavno: bez zaštite države (granica, vojske, administrativnih i prosvetnih aparata itd.) sam narodni opstanak postaje neizvestan. Iako takvo objašnjenje nije neosnovano, ono prikriva jednu drugu – ništa manje važnu – istinu: država koja nema snažnu ekonomsku osnovu, razvijeno obrazovanje ili zdravstvo, ili čiju vlast većina stanovništva ne smatra legitimnom, jer mu ne osigurava zadovoljavanje temeljnih potreba - neće biti u stanju da ostvari ni svoje nacionalne ciljeve.
Pitanje Kosova danas je za Srbiju nesumnjivo izuzetno važno, kako simbolički tako i stvarnosno: kontrola teritorije jedno je od ključnih obeležja države (opsenari koji insistiraju na tome da u moderno vreme nije važno tlo nego duh, ni ne pomišljaju da isti stav podele s Albancima, smatrajući ih verovatno isuviše predmodernim da bi razumeli tako suptilan iskaz). Stoga je neizbežno da se politička elita ovim pitanjem intenzivno bavi. Nevolja je u tome što taj problem već dvadesetak godina ponovo prioritetno zaokuplja ne samo političku elitu već i kulturnu i naučnu, pa i veliki deo stanovništva, potiskujući još jednom u pozadinu sve druge, pa i praktične ciljeve. Ekonomski zaostala i moralno posustala, Srbija je stoga danas manje sposobna da brani svoj nacionalni interes na međunarodnom planu nego što je to bila pre dvadesetak godina.
Ako, dakle, i postoji neko opravdanje za političare koji danas, kao i ranije, svu svoju pažnju usmeravaju na (naj)uže shvaćena državna pitanja, takvo opravdanje ne postoji za ljude iz nauke (i kulture). Mora se priznati da naše društvene nauke, npr. većinu istraživanja posvećuju takođe političkim temama (političkim strankama, stranačkim orijentacijama birača i sličnim). Šta se događa u društvu, s različitim društvenim slojevima, njihovim položajima i interesima, malo koga zanima, iako – kao što je pomenuto – to u krajnjoj liniji suštinski sa-određuje sam politički život! Na jednu takvu grupaciju, među najbrojnijom u društvu, želim sada ukratko da obratim pažnju, a reč je o manuelnim radnicima.
Ova doskora središnja legitimacijska kategorija socijalističkog poretka, u svim je postsocijalističkim zemljama doživela degradaciju, kako svog ideološkog tako i materijalnog statusa. Srbija nije u tome izuzetak, a evo šta o promenama bazičnih karakteristika te klase svedoče rezultati skorašnjeg istraživanja, koje sam izveo sa kolegom Slobodanom Cvejićem.
Kada je o materijalnom položaju reč, još krajem socijalizma manuelni radnici, a pogotovo NKV, znatno su zaostajali za društvenim prosekom. Od tog vremena stvari su se promenile utoliko što su oni, kao i skoro celo društvo (s izuzetkom novoobogaćene elite i manjeg dela srednje klase), drastično osiromašili, ostajući pri tom i dalje ispod društvenog proseka (i to posebno NKV). A to znači da je većina radnika sada usmerena na zadovoljavanje egzistencijalnih potreba, što isključuje brigu za bilo koji drugi kolektivni interes.
U tržišnim ekonomijama sindikati predstavljaju glavni oblik kolektivnog institucionalnog delovanja kojim se nastoji zaštititi materijalni položaj radnika. Raspad socijalizma uklonio je sindikate kao transmisiju državnih aparata, ali se oni u Srbiji nisu preobrazili u oblik samoorganizovanja. Umesto toga, njima su ovladale birokratske strukture. Mlako (ili nikakvo) zastupanje radničkih interesa rezultiralo je dramatičnim opadanjem broja članova, tako da je danas samo po 15 odsto NKV i KV radnika učlanjeno u sindikate.
Naravno, socijaldemokratske stranke čine političke interesne organizacije koje u (evropskim) demokratskim porecima zastupaju radničke interese. U Srbiji, međutim, danas nema nijedne relevantne stranke koja je specifično usmerena na zaštitu i promociju ovih interesa, pa nije iznenađenje što su političke orijentacije radnika duboko podeljene. Pri tom, dok NKV i KV radnici najčešće podržavaju SRS kao pojedinačnu stranku (40 odsto prvih i 30 odsto drugih), dotle su u celini KV radnici češće orijentisani na stranke tzv. demokratskog bloka (47 procenata), a NKV na stranke nacionalnog bloka (50 odsto).
Najzad, istraživanje vrednosnih orijentacija pokazuje da radnici izrazito većinski prihvataju stavove koje pripadaju etatističko-paternalističkom vrednosnom obrascu (podržavanje dominantne ekonomske uloge države, nasuprot tržišta).
Pokazuje se, rečju, da društveno-ekonomski degradirani, profesionalno neorganizovani i vrednosno anahronični manuelni radnici, uz to unutrašnje izrazito podeljeni na dve različito pozicionirane podgrupe, nemaju mogućnosti da svoje kolektivne interese zastupaju na sistematski način. U uslovima koji tu brojnu društvenu grupu snažno socijalno dezintegrišu, njene je ciljeve vrlo lako još jednom manipulativno orijentisati na političko polje. A tamo, kao što smo videli, većina radnika, naročito NKV, u skladu s njihovim vrednosnim orijentacijama postaje lak plen političkih stranaka s egalitarističkim programima i populističkom retorikom. Pošto te stranke svoju snagu grade na podsticanju nacionalizma i prizivanju prošlosti, a gotovo uopšte nisu okrenute budućnosti i modernizaciji zemlje, njihovo političko jačanje može i dalje da usporava i ugrožava proces transformacije i čvršću integraciju Srbije u evropske institucije. "Zaboravljanje" društva na račun politike tada lako može ponovo dovesti do neuspeha reformskih društvenih snaga, upravo na području na koje se prekomerno usmeravaju, a to je politika.
Sociolog, profesor naFilozofskom fakultetu u Beogradu
[objavljeno: ]
