Izvor: Kurir, 12.Mar.2011, 09:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŽIVE OD DOBROTE KOMŠIJA
Nadničar Slobodan Bojović, s pola pluća i slepom i nepokretnom majkom, jedva sastavlja kraj s krajem. Pomoć stiže jedino od brižnih komšija
ARILJE - Moj živote na suvome hlebu...
Svakog dana stotinu puta zakuka Slobodan Bojović (50), nadničar iz sela Vrane kod Arilja, za svojim životom i sudbinom, ali džaba.
Nema nade, nema boljitka, nema budućnosti. U kući teško bolesna i malo pokretna leži slepa njegova majka Radojka (83), a njega čeka >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << operacija grla...
- Da nam nije komšija, dobrih ljudi, da ponekad pomognu, daju malo hrane, verujte, više bismo bili gladni nego siti... Ovako, dobili smo sinoć šerpu kupusa, i biće nam dva-tri dana... Kad nema kupusa, onda gulimo krompir, kad nema krompira, onda suva hleba - prepričava Slobodan mukotrpan život seoskog nadničara.
Zima, pa posla za njega nigde. Poslednju dnevnicu, kaže, otkinuo je još pre sedam meseci. U međuvremenu, on i majka žive od 8.000 dinara njene penzijice i nekoliko hiljada koliko on prima.
Polovinu daju za lekove, pre neki dan stigao račun za struju od 5.000 dinara... Za hranu - ne ostane ništa!
- Imamo u kući jedno dva kila brašna, tri kila krompira i nekoliko jabuka! Još prošle godine pomogli su nam iz Crvenog krsta, to smo razvlačili dok je moglo, a posle nestalo i to. Pomognu i iz Centra za socijalni rad koliko mogu, ali mora da se jede svaki dan. Kuća šuplja, duva severac kao da smo u kotaru, vode nemamo pa skupljamo kišnicu... - kaže Slobodan.
- Neće Bog da me uzme, a to bi bio spas - veli njegova majka.
Oko kuće blato do kolena, u kući pod od zemlje i betona, a sobica od metar i po puta dva i po, u kojoj borave, nema prozora koji gleda napolje, pa je u njoj mrak po ceo dan.
Kad ima posla, i kada ga ko zovne, Slobodan radi sve. Kosi, plasti, cepa drva, nosi malter i blokove... Sve to, iako već desetak godina živi bez pola pluća. Tada je radio na građevini, zakačila ga sajla i sa sedmospratne skele pao je na zemlju. Polomio je rebra, naprslo mu levo plućno krilo, imao je i veliku rupu na glavi, izgubio je oko... Dve godine ležao je nepokretan u gipsanom koritu.
- Preživeo sam tada, i čim sam ustao, pravo u nadnicu. Išao bih ja i sad da radim, nego sve je manje posla u selima okolo, a ne mogu ni majku da ostavim... Malo-malo pa me zovne da joj dodam lekove, čašu vode - opisuje Slobodan svoju sudbinu.
Maler za malerom
- Gde god kakva muka izbije, prvo na mene udari. Znam ja da muka hoće na sirotinju, ali mnogo je... Prvo padnem sa skele, pa mi se razboli majka, pa se onda razbolim i ja... Posle, zapali mi se ovo malo kućerka, umalo nismo oboje izgoreli. Počnem da nadničim, kupimo kozu, da imamo kašiku mleka, i taman kad je koza trebalo da se ojari, ona ti lipsa... Gledam, i kad mi malo kišnice treba, nešto po kući da operem, neće kiša da udari, kao u inat - kaže Slobodan Bojović.
